Spavao sam bolje nego što sam očekivao, iscrpljen od leta i putovanja. Vreme je bilo tmurno, oblačno, ali rano sam ustao pa sam se presvukao i izašao iz sobe da bih obavio šetnjicu. Gradić je bio tih u to vreme, kao i okolna sela. Sve je bilo tako čudno i drugačije a opet nekako slično i poznato. Kao da su preci govorili iz vetra i oblaka koji su me pratili. Kao da je mama sve vreme bila uz mene, čuvala me kao što je to radila celog života.
Kada sam svratio u jedan maleni restoran i odlučio da uzmem lagani doručak, ugledao sam je, svoju prelepu sestru. Obučena u farmerke, izbledeli plavi kačket i staru duksericu, uvek izgleda nekako slatko kada je opušteno obučena, njena prirodna lepota u punom sjaju kada je najmanje pripremljena.
„Ćao“, rekla je i sela preko puta mene, uzimajući gutljaj mog toplog čaja.
„Ćao i tebi“, odgovorih. Izgledala je tako slatko da bih najviše voleo da je zagrlim i poljubim te slatke usne. „Mislio sam da ćeš spavati duže, nisam te želeo buditi.“
„Čula sam te kad si izašao. Bila sam budna. Želela sam da malo prošetam kada sam te srela.“
„Gladna?“
„Ja sam uvek gladna.“
Jeli smo u tišini, nadao sam se lakšem obroku ali ovde su kobasice i kajgana bile uobičajeni doručak. Ona je uvek volela kajganu, ja sam joj pravio otkako sam smeo da dodirnem šporet. Obožavala ih je sa malo mleka, malo soli i prstohvatom bibera. „Kakva su jaja?“ upitao sam. „Dobra kao kada ja pravim?“
„Ni približno. Ali ukusna su, ne žalim se.“ Nismo ništa spomenuli o prethodnoj noći, iako sam siguran da je to bilo sve o čemu smo oboje razmišljali. „Vreme ovde je takvo sranje“, rekla je ravno, srkajući čaj. Volim je. Čak i pod oblacima i vetrom, ona je sijala u svoj toj tami. Da, vreme je bilo sranje ali pored nje mogao je i tsunami da me proguta, nije me zanimalo.
**
Spakovali smo auto i krenuli ka maminom rodnom selu koje je bilo udaljeno svega pola sata vožnje. Parkirali smo se uz neku prodavnicu i odlučili da malo prošetamo okolo. Koristili smo neke stare fotografije i raspitivali smo se kod lokalaca kako bi pronašli kuću u kojoj su ona i baka živele. To je bila stara kuća od nekog zemljoposednika, a na spratu živele su one. Danas je prizemni deo renovirana prodavnica poljoprivrednih alata a gore su stanovi u kojima žive nove ljudi, nova lica, nove priče.
Iza ugla smo našli maleni vrtić spojen sa osnovnom školom u koju je mama išla kao devojčica. Bilo je teško pronaći ljude koji su bili spremni za razgovor, ali sreća nam se osmehnula. Naleteli smo na jednog starca koji je započeo razgovor sa nama jer je primetio da smo stranci. Rekli smo mu da je naša mama iz sela i čim smo mu rekli prezime, široko se osmehnuo. Bili smo zaprepašćeni dok nam je pričao priču o našoj baki, zovući je po imenu. Pogledao je Sandru i osmehnuo se.
„Imaš njene oči devojko“, rekao je klimajući glavom. „Megi je imala najsjajnije plave oči koje sam ikada video.“
„Kakva je bila Megi kao mlada?“
„Vitka, božanstvena, iz stroge kuće ali veoma kulturna. Bežali smo kao deca tu iza one kuće kada ne želimo da idemo na časove i svi smo se začudili kada nam se jednog dana i ona pridružila. Znala je da rizikuje i da će biti kažnjena ako njeni saznaju, ali želela je da se uklopi. Neverovatno kako je hrabra bila. Uvek je želela da bude samostalna i da uspe.“
Slušali smo priče o našoj baki i mami, zagrljeni pored ovog veselog starca. Bilo je hladnjikavo ali toplina svih tih priča i uspomene činili su da nam se obrazi rumene. Bili smo zajedno u njenom mestu, baš kao što je i želela. Starac nam je pokazao omiljena mesta za druženje u to vreme, a posle smo seli i u pab na jedan irski viski da se okrepimo. Osetili smo nostalgiju, iako nikada tamo nismo bili pre tog dana.
Kada je nažalost došlo vreme da krenemo, Sandra i ja smo se osmehnuli jedno drugom i spontano zagrlili. Osetio sam njenu drhtavicu i jecaj, ali nije plakala. Ostala je hrabra poput naših bake i mame, želela je da mi pokaže da je jača od emotivnih udara koje smo primali u toj, nama nepoznatoj zemlji.
Polako, vratili se u auto i krenuli na sever. Bila je to mučna vožnja do prevoja Konor, uskog puta koji se vijuga uz planinsku stranu, ali sam vozio pažnjivo i stigli smo živi i zdravi. Na najvišoj tački nalazio se parking sa pogledom na dva jezera. Još jedan par je već bio tamo i čekali smo da se odvezu pre nego što smo izašli iz auta. Bili smo jedini ljudi kilometrima unaokolo, osim nekoliko stada ovaca.
„Prelepo je“, rekla je Sandra. Dok smo se vozili, vreme se potpuno promenilo, razvedrilo se i mogli smo da vidimo daleko u daljinu. Čuvene stene Skelig su se nazirale u daljini. Razumeo sam zašto je mama želela da se njen pepeo rasuje tamo. Bila je to filmska scena, pejzaš koji se retko viđa u prirodi. Nebo, planine i voda spajali su se i sudarali. Kombinacija emocija i nežne tuge kopala je po našim telima i umovima.
„Vreme je“, rekao sam nakon skoro pola sata buljenja u pejzaž.
„Da. Vreme je“, rekla je Sandra.
Držale smo urnu zajedno, prsti su nam drhtali ali nismo smeli dozvoliti da se sada raspadnemo. Sada kada smo tako blizu da ispunimo maminu poslednju želju. Zadnju želju. Pogledali smo se, oči zacakljene, suze na ivici, obrazi rumeni. Osmeh mali, stidljiv ali ponosan.
„Za mamu.“
„Za mamu.“
Rasuli smo mamin pepeo po padini brda i gledali ako čestice plivaju po talasastim udarima vetra. Bio je to melanholičan trenutak, ali ne potpuno tužan. Bio sam srećan što ispunjavamo njene želje, što smo upoznali zemlju i mesto gde je rođena. Takođe sam bio srećan što sam tamo sa Sandrom. Sa sestrom koja je praktično deo mene, moje duše. Uprkos tome koliko smo blizu bili da pređemo granicu nemorala, ne postoji osoba koju bih radije želeo pored sebe u tom teškom ali važnom trenutku.
Obgrlio sam je rukom i ona se naslonila na mene. Nismo ništa govorili. Nismo mogli i da smo hteli. Samo smo čutali i dugo stajali zajedno, gledajući u daljinu. Ništa nije trebalo reći. Nije bilo zvuka osim vetra i ovaca koje su se dozivale.
„Zbogom mama“, promrmljala je Sandra.
Čvrsto sam je zagrlio i tada smo poklekli. Pali smo na zemlju i zaplakali. Grlili smo se čvrsto, najčvršće! Sandra je zarila glavu u moje rame. Oboje smo dugo plakali. Sve nas je stiglo. Sve nas je poklopilo i nije bilo drugog načina da to izađe iz nas. Moralo je tako biti.
Još jedan automobil se zaustavio na parkingu i prekinuli smo zagrljaj. Nesvesno smo se držali za ruke dok smo se vraćali do auta, ignorišući porodicu stranaca koja je izlazila iz vozila. Vozio sam nas niz planine dok smo slušali lokalni radio. Nismo mnogo govorili, smeškali smo se uživajući u pejzažu. Muzika je bila mešavina savremenih pesama i raznih klasika. Bila je to dobrodošla distrakcija.
Teren se izravnao i put je prolazio kroz prijatan predeo sa zalivom Trali sa leve strane. Zaustavili smo se u malom kafiću i popili dve kafe, trebalo nam je novo okrepljenje. Delovalo je da se vreme napolju menja iz sata u sat. Saznali smo za trajekt Tarbert koji je kretao uskoro pa smo požurili, dao sam gas i stigli smo u savršenom trenutku. Bili smo među poslednjim automobilima, prelazeći široke vode Šenona.
Izašli smo iz auta i smestili se na palubi. Bilo je hladnije, vetar je sekao kroz naše jakne, a Sandra je drhtala. Obgrlio sam je, a ona se zgrlila uz mene da se zagreje. Ispričala mi je nekoliko viceva o rekama. Da, vicevi o rekama. Poštedeću vas detalja. Odmahnuo sam glavom, smejući se. Kako je sve ovo imala u glavi? Svi znamo za pericu, plavuše i pandure… ali vic o rekama je nešto posebno.
U redu, podeliću jedan vic sa vama. Pogledala me je naizgled ozbiljno i pitala: „Zašto reke nikad ne kasne? – Zato što uvek idu svojim tokom!“ Smejao sam se ne samo jer je glup vic, nego zato što sam mogao da uživam u njenom osmehu koji mi je grejao i dušu i telo. Zagrlio sam je još jače i nežno šapnuo: „Volim te budalice.“
**
Sišli smo sa trajekta i ušli u okrug Kler. Uputili smo se u Nacionalni park Buren, brdsko područje gde je, u najgornjim delovima, zemljište uglavnom erodiralo. Ostale su velike površine neplodnih visoravni koje imaju surovu, divlju lepotu u kontrastu sa zelenim brdima u većem delu ostatka zemlje. Počela je kiša kada smo se zaustavili na parkingu povezanom sa kratkom stazom gde se nalazila drevna ruševina o kojoj sam čitao i želeo da je vidim.
„Šta je ovo?“
„To je portalna grobnica“, rekao sam. „Stara čak šest hiljada godina, tako kažu. Prvobitno je bila pod zemljom, ali je zemljište oko nje erodiralo i sada je iznad zemlje.“ Grobnica je bila okružena ogradom sa svih strana i niste mogli da joj priđete bliže od nekoliko metara. Izgledala je kao masivni kameni sto, džinovski ravni kamen na vertikalnim. „Samo zamisli, ovo je starije od piramida. Možda čak i mnogo starije.“
„Znaš, mama je rođena u okrugu Keri, ali zar nije uvek govorila da njen narod ili pleme ili šta već potiče iz Klera?“
„Hmmm…“
„Zamisli to. Naši preci su možda pomogli u izgradnji ovoga. Hiljadama godina, ljudi koji su stvorili nas, hodali su ovuda. Živeli, voleli, umirali, gradili te portalne grobnice ili kako ih već zoveš.“ Stisnula mi je ruku. „Ova zemlja… u našim je kostima.“ Počela je jača kiša kada se turistički autobus zaustavio. Francuski turisti su izašli u kabanicama, slikali se i odšetali. Sandra i ja smo se držali za ruke i naslonili jedno na drugo, sa kapuljačama.
Primetio sam kako su stakla njenih naočara bila isprskana kapljicama kiše i koliko je to čudno slatko bilo. Možda način na koji je to nije nimalo uznemiravalo. Gledao sam je sve češće. Gledala me je svako malo. Osmeh… ohh taj neodoljiv osmeh. Činilo mi se apsurdno da je osoba koju sam najviše voleo na svetu – koja me je volela sa istim intenzitetom – zabranjena i nedostupna. Tako bolno… tako pogrešno.
Nazad na parkingu je bio čovek koji je postavio sto i šator i prodavao ručno rađen nakit. Ako biste mu rekli svoje ime, on bi ga napisao na beloj tabli drevnim irskim pismom koje se zove ogam. Ogam funkcioniše tako što se slova formiraju horizontalnim ili dijagonalnim linijama koje štrče iz vertikalne linije u bilo kom smeru ili je seku.
„A“, na primer, formira se jednom kratkom linijom preko vertikale. Odlučili smo da naručimo da napravimo one sa našim imenima. Posmatrali smo kako čovek pažljivo piše naša imena ogamskim pismom na beloj tabli, pozivajući se na tabelu za prevođenje. Sandrino ime se piše ᚅᚐᚉᚉ, a moje je ᚑᚆᚅ. Čovek je koristio navojni alat da bi isklupčao imena na pravougaone metalne priveske. Platili smo mu pošteno jer je zaslužio.
Krenuo sam da predaj Sandri njen, ali me je zaustavila. „Ne“, rekla je. „Ti nosi taj. Ja ću nositi onaj sa tvojim imenom.“ Te reči su me tako dirnule da sam se široko osmehnuo. Klimnuo sam glavom i stavili smo jedno drugom priveske, ja sam ga smestio ispod majice, i ponovo smo se držali za ruke dok smo hodali do auta. To je postajalo uobičajeno, ležerno, ali iskreno osećanje naklonosti u javnosti.
Posle smo se vozili do Moherskih litica. Nisu bile tolike gužve koliko su nas upozoravali, možda zato što nije bila sezona a i bilo je kasno popodne. Stalna kiša je takođe pomogla da se smanji gužva. Ali za razliku od drugih, nas kiša nije uznemirila. Zbili smo se zajedno i grejali jedno drugo. Ipak, bilo je hladno i pretilo je da postane sve hladnije kako se noć bližila.
„Ne mogu da verujem koliko je hladno“, rekao sam. Sandra me je čvršće stegla, obgrlila me oko struka i zarila glavu u moje rame. Vratili smo se u auto i nastavili put dok se vreme razvedrilo. Morali smo da stanemo jer je stado ovaca žurilo preko puta, koje je terao njihov vlasnik. Naša sledeća stanica bio je mali grad u okrugu Golvej i još jedan privatni smeštaj, ovaj put sa doručkom. Kuća je bila deo farme mlečnih proizvoda, dva kilometara od grada.
Bilo je to lepo mesto, Sandra i ja smo stigli kad je već počelo da se smrkava. Krčmarica je bila prijatna žena koja nas je odvela do naše sobe sa dva kreveta, i preporučila nam je pab niz put za večeru i domaće pivo. Zahvalio sam se rumenoj ženici, platio i bilo je vreme da skinem mokru odeću sa sebe.
Sandra i ja smo se smenjivali u kupatilu presvlačeći se u čistu odeću. Ona je obukla uske farmerke i tamnoplavi džemper preko bele košulje. Ja sam se odlučio za sive farke i vuneni džemper koji mi je mama kupila za rođendan pre par godina. Pab je bio na kratkoj pešačkoj udaljenosti i držali smo se za ruke na putu tamo.
„Znaš da je ovo loša navika.“
„Šta? Držanje za ruke?“
„Da.“
„Što? Mislim, meni se baš sviđa.“
„Ma i meni se sviđa, ali ako nastavimo to da radimo kod kuće, mogli bismo da podignemo nekoliko obrva.“
„Nismo kod kuće, zar ne?“
„Trenutno nismo.“
„Onda se opusti. Ko zna… Možda ni ne želim da budem kod kuće. Nikada više.“
„Razumem. I meni se sviđa ovde. Mentalitet, sloboda…“
„Tako da neću da pominjemo kuću. Neka je tamo… Želim samo da razmišljam o sadašnjosti, o trenutnom momentu.“
„U redu. Šta želiš trenutno u ovom momentu?“ – nasmejao sam se.
„Želim neki debeli sočni biftek i domaći pire krompir i kriglu piva od litre!“
„To možemo da vam ispunimo gospođice. Još nešto?“
Pogledala me je i osmehnula se: „Ti. Pored mene.“
Kraj 2 dela.
