Bio je to tipičan vikend ujutru, a pošto je mojoj majci odloženo predstojeće suđenje, verovatno je spremala nešto novo. Kuvanje joj je bilo omiljeno kada nije bila zauzeta advokatskom kancelarijom. Kad sam otišao na doručak u kuhinju, bila je kraj rerne.
„Tačno na vreme“, nasmešila se, zadovoljna što je sve po planu.
Hrana je bila pripremljena i seli smo da jedemo zajedno. Pitala me je o fakultetu i svim uobičajenim stvarima. Izgledalo je kao da je jutros odlično raspoložena. Zatim je iznenada potpuno promenila raspoloženje. Odjednom je postala ozbiljna. Predala mi je interesantni reklamni pamflet.
„Za nekoliko meseci ću pohađati dvodnevni seminar doktora Zorića. Jesi li ikada čuo za njega?“
Izgledalo je kao još jedna stvar vezana za terapiju koje je majka imala tih nekoliko godina.
„Zapravo da, mislim da jesam“, odgovorio sam, kratko pregledavajući pamflet. „Puno puta je bio na tv-u, zar ne?“
„To je on. Moj terapeut mi ga je preporučio. Oni su bliski prijatelji. Imam zakazano nekoliko privatnih sastanaka sa doktorom Zorićem jer će on biti u gradu nedelju dana.“
„Da, i pretpostavljam da ni ti privatni sastanci nisu besplatni.“
„Cena je navedena na poleđini“, rekla je.
Pogledao sam zadnji deo pamfleta i nisam mogao da verujem. „Isuse, mama, sve to plaćaš za seminar?“
„Pa, platiću više jer ću imati i privatne sastanke sa njim. Vredi svakog dinara.“
„Kako znaš?“ Pitao sam.
„Ne možeš imati zvezdanu reputaciju kakvu ima dr Zorić ako iza toga nema suštine i legitimiteta. Moj terapeut ga je preporučio sa dobrim razlogom.“
„Da, i ako je ovaj seminar prevara, uvek ga možeš tužiti“, našalio sam se.
„To nije bilo smešno.“
„Nisam mogao da odolim. Ali ozbiljno, ovolika cena terapije?“
„Ne bi razumeo“, odgovorila je.
„Kako znaš?“
„Jednostavno ne bi“, odgovorila je sa malo više autoriteta.
„Mislim da sam dovoljno odrastao. Mislim, ako ti treba neko za razgovor, osim terapeuta ili poznatog lekara, onda ću te rado saslušati. Ozbiljno, nemam ništa protiv.“
Majka mi se dobrodušno nasmešila. „Tako si sladak. Stvarno jesi. Dirljivo je čuti kako to govoriš.“
„Pa… Pretpostavljam da sam fin momak.“
„Naravno da jesi“, odgovorila je napola sarkastično.
***
Par meseci kasnije. Subota kasno uveče.
Sedeo sam u dnevnoj sobi i gledao televiziju kada sam čuo majku kako se parkira na prilazu. Upravo se vratila sa privatnog sastanka sa doktorom Zorićem. Kad je otvorila vrata, imala je onaj napeti izraz lica. Kao i uvek, bila je profesionalno odevena.
„Pa kako je prošlo?“ Upitao sam, nesiguran šta da očekujem jer je izgledala tako ozbiljno.
Izula je cipele. „Neću se više viđati sa njim u budućnosti. Ne pitaj više za njega.“
Od svih mogućih stvari koje je mogla da kaže, nisam očekivao da ću to čuti.
„Stvarno? Zašto?“
„Duga priča“, odgovorila je. „Ne želim da pričam o tome.“
„Hmm, u redu.“
Izgledala je kao da će krenuti gore u svoju spavaću sobu, ali je umesto toga samo stajala i zadržala se u dnevnoj sobi. Kao da je raspravljala sama sa sobom da li da mi kaže ili ne.
Konačno, pogledala me je: „Pitao me je da li želim da se vratim u njegovu sobu“, nevoljno je izjavila. „Na moje pitanje zašto, insistirao je da je to za dublju raspravu. Kada sam odbila, rekao mi je da zatvorim oči, a zatim je pokušao da me poljubi i uhvati mi grudi.“
Bio sam zatečen majčinom eksplicitnom pričom. „Šta koji k… Šta si posle uradila?“
„Šta misliš? Odgurnula sam ga i otišla. Pobrinula sam se da ga nazovem „kretenom“, „šljamom“ i „seronjom“ pre nego što sam odatle izašla.“
„To je baš sjebano. Šteta što ga nisi šutnula u jaja.“
„Ne volim što to kažeš ali… Trebala sam. Povredio je moje poverenje. Kao lekar, morao bi da zna gde su granice, baš kao što ja radim sa svojim klijentima.“
„Pazi… ne ljuti se što ovo kažem ali, ti si – znaš – prilično privlačna. A lik je toliki debil da se nije mogao suzdržati.“
„Jel ti to opravdavaš njegove postupke?“ upitala je sa strogim pogledom.
Odmah sam morao da se povučem. „Šta? Ma ni blizu. Izvini ako je tako zvučalo. Ti si žrtva ovde… potpuno nevina žrtva.“
„Da… Zaista je žalosno“, rekla je tužno. „A sad ne mogu da vidim ni svog redovnog terapeuta.“
„Kako to? I tu je bilo nečega?“
„Ne, ali oni su bliski prijatelji. Bilo bi izuzetno neprijatno ponovo se sresti sa mojim terapeutom nakon svega što se dogodilo sa doktorom Zorićem.“
„Šta je uopšte toliko važno u tim tvojim posetama terapeutu?“ Pitao sam.
„Razgovor je terapeutski… lekovit sine. Lepo je imati nekoga ko je plaćen da sluša moje jadanje. Bože, volela bih da dr Zorić nije tako nakazan. On je bio najbolji slušalac koga sam upoznala, a takođe je i izuzetno pametan.“
„Da li je to sve što ti treba? Neko da te sluša?“
„To je ono što većini žena treba.“
„Mogu biti tvoj slušalac“, ponudio sam. „Za malu naknadu, naravno.“
„Ozbiljno?“
„Za pravu cenu. Mogu da slušam i dajem ti komentare, savete. To će mi biti kao honorarni posao. Uštedećeš i tonu novca.“
Uglavnom sam se šalio… ali ne potpuno. To je vrsta šale koju bismo često upućivali jedno drugom, da bi svako od nas mogao biti jeftina verzija svega što je dostupno na tržištu.
„Cenim gest. Zaista cenim. Ali to možda nije baš prikladno s obzirom na temu.“
To mi je privuklo pažnju. Činjenica da je imala nešto neprikladno da kaže je delovala iznenađujuće. 
„Kakva je tema u pitanju?“ Pitao sam, umesto da joj kažem da se samo šalim kao što sam inače radio u tim svojim „ponudama za posao“.
„Teme vezane za odrasle“, rekla je ozbiljno, naizgled nesvesna šale.
„Auh.“
„Pa? Da li si zainteresovan? Ili ne?“
Sada sam uvučen u ugao. „Naravno, ako ti treba pomoć.“
„Pa, prihvatila bih tvoju ponudu“, nasmešila se.
Dao sam sve od sebe da mi vilica ne padne. Naravno, želeo sam da moja majka bude srećna. Naravno, hteo sam da joj pomognem na bilo koji način. Ali nikada nisam mislio da će ona prihvatiti ponudu. Po izrazu lica bila je spremna da priča mnogo i da mi otkrije svašta nešto.
„Oh, zbog čega želiš da me zaposliš?“ Odgovorio sam, pokušavajući da zvučim što je moguće diplomatičnije.
„Ti si odličan slušalac, što mi je najpotrebnije. Zreo si za svoje godine, što je važno jer su teme o kojima bih želela da razgovaram uglavnom seksualne.“
Kada sam čuo reč ‘seksualne’ iz majčinih usta, moj stav se odmah promenio. Odjednom sam postao željan i zainteresovan na načine koje nisam očekivao.
„To zvuči kao nešto sa čime se mogu nositi.“
„Drago mi je što tako misliš“, odgovorila je. „Takođe mislim da bi ovo bila sjajna prilika da razviješ svoje komunikativne sposobnosti kada jednog dana postaneš advokat. Ova vrsta interakcije “jedan na jedan” izuzetno je korisna u odnosima sa klijentima.“
„To ima smisla“, klimnuo sam glavom, potpuno se slažući s njom. „Plus ću i ja zaraditi nešto gotovine, jer ćeš mi morati platiti.“
„Odlično. Onda je sređeno. Naša prva sesija je sutra.“
Raspoloženje joj je postalo bolje i krenula je stepenicama u svoju spavaću sobu, nakon što me je “rezervisala” kao svog novog terapeuta. Bila je potpuno ozbiljna u vezi cele stvari.
KRAJ 1. Dela
