Prešli smo od parkinga do Sajma i penjali se uz blago, travnato brdo pre nego što smo stigli do kolibe gde su prodavali karte. Naslonio sam se na prozorče i platio za sebe i Dunju, a zatim smo otišli do ulaza. Približili smo se iznenađujuće visokom skupu kamenih kula sa drvenim mostom do Sajma. Čovek u šaljivoj odeći nagnuo se preko ivice mosta, dozivajući ljude dok su prolazili ispod.
„Zašto se družiš sa takvim otrcankom, dobri vilenjače?“, doviknuo je. „Siguran sam da bi mogla da pronađeš mnogo boljeg pratioca od njega.“
Brzo sam shvatio da razgovara sa Dunjom. Moja sestra se pravila kao da se okreće i procenjuje me. Nisam bio u lošoj formi — moja građa je oduvek bila zdepasta — širokih grudi i ramena sa prirodno dobro definisanim butinama i listovima.Počeo sam da vežbam nakon što smo se Melita i ja razišli i sada se jedva mogao videti moj stomak. Drugim rečima, mislio sam da izgledam prilično dobro, sve u svemu. Šaljivdžijin komentar i Dunjino procenjivačko oko naterali su me da sumnjam u sebe mnogo više nego što je trebalo.
Dunja me je ponovo pogledala, zamišljeno oslanjajući bradu na ruku. „Ne, mislim da ću ga zadržati“, konačno je rekla, „Presladak je.“ Dunja me je zgrabila za ruku, povukavši me. Bilo je kao da sam zakoračio u drugi svet. U daljini bilo je otvoreno polje ispunjeno malim, drvenim kolibama. Muškarci su prolazili noseći razne metalne i kožne oklope, dok su žene imale jarke haljine i bižuteriju.
Mnogi ljudi koje smo prošli držali su ćureće batake i krigle piva. Čovek je gurao bure kiselih krastavaca u blizini, praveći nepristojne šale o svojoj robi. Bilo je lagane muzike i glasnog falš pevanja. Duge, raznobojne trake visile su sa svega. Uprkos svim ometanjima, nisam mogao da odvojim misli od onoga što je Dunja upravo rekla. „Presladak sam, a?“ – upitala sam.
„Definitivno“, rekla je Dunja. „Mislim, za starijeg brata u svakom slučaju.“
„Hvala. To mi zapravo mnogo znači.“
„A šta je sa mnom?“ upita Dunja, doterujući sei pozirajući. „Mislim, znaš, za mlađu sestru?“
Pogledao sam Dunju u njenom neverovatnom kostimu vilenjaka. Preslatka nije bila reč kojom bih opisao svoju mlađu sestru u tom trenutku. Više kao prokleto zgodna. Seksipilna. Erotična. Jebemo seksi. „Izgledaš veoma dobro“, rekao sam, pokušavajući da budem diplomata. Ali onda sam se zabrinuo da će moja slabašna pohvala samo povrediti Dunjina osećanja.
Umesto toga, moja lepa sestra je pocrvenela do svojih šiljatih ušiju. „Hvala“, rekla je, nervozno čupajući pletenicu.
Uhvatila me je za ruku a moj kurac se trznuo u pantalonama! Brzo sam promenio temu. „Pa, kuda?“
„Pretpostavljam da bi trebalo da pronađemo ostatak naše grupe“, rekla je Dunja.
Refleksno sam pogledao na telefon. Video sam da mi je Dragan poslao poruku. „Na nekom smo koncertu“, pisalo je. Kao da je to ikako pomoglo. „Koji koncert?“ – Poslao sam poruku. Nema odgovora.
„Pa, stajanje ovde neće ništa rešiti“, rekla je Dunja. Zatvorila je oči i naborala nos. Izgledala je prilično slatko radeći to. „Moja izoštrena vilenjačka čula kažu… tamo!“ Dunja se nasmejala a zatim me odvukla desno, ka nizu malih izloga. Imali su uobičajenu robu sa sajmova – „magični“ kristali, ručno šivene kostime i lutke zmajeva. Dunja je skakala od jedne tezge do druge, potpuno zanesena svime, a opet potpuno rasejana u isto vreme.
Možda je bila obučena kao vilenjak, ali praćenje moje sestre više je bilo kao pokušaj praćenja jedne od Vila. Moj ograničeni budžet za ovo putovanje bio je rezervisan za pivo i imajući to u vidu, čak mi se i ogrlica od 10 evra koja je obećavala večnu ljubav činila preskupom. „Razmišljaš o tome da očaraš određenu damu?“ Dunja je upitala, naginjući se preko mog ramena.
Nisam je čak ni osetio kako mi se prikrada dok sam neprestano zurio u taj ružičasti kamen. Osetio sam kako mi lice crveni. „Moram birati oprezno. Ovo nije neka glupa srednjoškolska simpatija ili šta god.“ Dunja je odmahnula glavom prema meni i odjurila. Osetio sam kako mi butina vibrira i zgrabio sam telefon. Dragan mi je konačno odgovorio. „Neka glupa akrobatska stvar. Sada je kraj. Nalazimo se kod hrane za pet minuta?“
Poslao sam mu palac gore, a zatim zgrabio Dunju. Na kratkoj pešačkoj udaljenosti od mesta gde smo bili nalazio se restoran u srednjovekovnom stilu. Iz nekog razloga, sestra me je ponovo zgrabila za ruku i krenuli smo niz zemljane staze. Zašli smo iza ugla i ušli u veliki, otvoreni prostor, uglavnom zgnječen do zemlje mnogim nogama koje su ga gazile. Čuperci trave su prkosno virili ovde i onde, poput sitnih zelenih zamki.
Sa jedne strane, stolovi za piknik bili su poređani kao da se spremaju za juriš. Sa druge strane, ništa manje željni bitke, bio je dugačak red tezgi koje su nudile sve vrste hrane. Mesto je bilo prepuno Vileljaka, znao sam da ćemo teško pronaći naše prijatelje. Ali nju sam odmah primetio. Veličanstvena Julija sa punim usnama, licem u obliku srca i upečatljivim plavim očima.
Njena plava kosa je porasla otkako sam je video, a ulepšala ju je sa dve cvetne pletenice. Nosila je jednostavnu, seljačku haljinu sa prljavo belom košuljom. Njene masivne grudi su izgledale posebno impresivno u toj odeći. Čim sam video Juliju kako sedi sa ostalim momcima za jednim od stolova za piknik, pustio sam Dunjinu ruku i požurio ka njoj. „Eno ga!“, uzviknuo je Vesko kada me je video kako prilazim. Vesko je bio obučen kao vitez.
„Konačno jebote“, rekao je Dragan, gunđajući. Mršavi, bledi momak nije izgledao drugačije nego da smo se vratili u srednju školu, obučen u crno sa stalno namrgođenim očima. Znao sam da će početi epski monolog o tome kako smo izdali grupu time što smo kasnili, kada je ugledao moju sestru i zaledio se. Svi smo zajedno igrali D&D kada je bila mlađa. Vesko i Dragan su sada zurili u nju kao da je nikada ranije nisu videli. Kao da je bila vizija lepote iz nekog čudnog, mističnog sveta. Čak je i Julija delovala zadivljeno.
„Vau“, rekao je Dragan.
„Dunja?“, rekao je Vesko.
„Lepa odeća!“, rekla je Julija.
Dunja, iznenada stidljiva, blago je mahnula i sela za sto, naslonivši štap na klupu. „Ćao ljudi“, rekla je.
„Gde je Darko?“, upitao sam, pokušavajući da skinem deo pritiska sa sestre.
„Šta?“ Dragan se trgnuo kao da sam ga probudio iz sna. „Oh, otišao je da nam svima donese pivo.“
Kao da smo ga pozvali, pojavio se moj visoki prijatelj, držeći poslužavnik sa plastičnim čašama napunjenim penušavom, zlatnom tečnošću. Darko, uvek pomalo poput stabljike pasulja, pretvorio se u hrast otkako sam ga poslednji put video. Njegova raščupana smeđa, kovrdžava kosa samo je doprinela njegovoj visini. Bio je lako 190 cm, možda i više. Ali više nije bio samo visok. Njegovo telo se popunilo, čineći ga zaista impozantnim.
Uputio nam je svima svoj uobičajeni, šašavi osmeh dok je spuštao piva na sto. „Jedno sam doneo Dunji“, rekao je Darko, „nadam se da je to u redu.“ Pre nego što sam mogao da odgovorim, pružio je mojoj mlađoj sestri čašu piva. Napokon – pivo! Ispio sam ga u slast, hladno točeno predivno. Vesko je podigao čašu na sredinu stola. „Za naš esnaf heroja!“, rekao je. Svi smo se dodirnuli čašama.
Gledao sam oko sebe. Na moje razočaranje, video sam da je Darko seo zabrinjavajuće blizu Julije sa druge strane stola. Zašto nisam sam zauzeo to mesto? Umesto toga, bio sam zgnječen između Veska i moje mlađe sestre. Dođavola. „Pa, kakav je plan?“ upitao sam.
Sve uobičajene tople emocije druženja sa prijateljima bile su tu, ali i poznate frustracije. Draganovo stalno pametovanje. Veskovo preuveličano veselje. Darko se ponašao kao Darko pored Julije. Umesto da uživam u društvu svih sada kada smo konačno zajedno, osetio sam se iznervirano. Ustao sam da odem po još piva. „Da li neko želi da mi pravi društvo?“ upitao sam, gledajući pravo u Julijine jarko plave oči i nadajući se da će shvatiti.
Ali niko, čak ni moja sestra, nije ponudila da pođe. Uzdahnuo sam i krenuo. Kada sam se vratio, nakon što sam se hrabro provukao kroz izuzetno dugačak red, otkrio sam da se nije mnogo toga promenilo. Ali male razlike su bile veoma uznemirujuće. Julija i Darko su bili toliko zaokupljeni razgovorom da su jedva primetili da sam se vratio. Njih dvoje su sedeli još bliže nego pre, sa Julijom praktično u njegovom krilu.
Njena ruka je počivala pored njegove. U isto vreme, Dragan i Dunja su sedeli gotovo podjednako blizu, podjednako zaokupljeni razgovorom. Dragan je očigledno gledao u sise moje sestre i strpljivo im je objašnjavao kako: „niko ne razume moju poeziju jer je previše duboka…“ Na šta je moja sestra klimnula glavom kao da joj Dragan otkriva tajne života. Samo me je Vesko pozdravio kada sam seo, srdačno me potapšavši po ramenu.
Udavio sam svoju patnju u pivu. Da smo samo došli na vreme, rekao sam sebi, ništa od ovoga se ne bi dogodilo. Ostali smo za tim stolom neko vreme, naizmenično išli po alkohol i hranu. Konačno, bilo mi je dosta i ustao sam. Kolena su mi iznenađujuće klecnula, iako sam popio sam nekoliko piva. „Hajde, možemo sesti i piti bilo gde“, rekao sam, „Hajde da uživamo na sajmu.“
„Da, da, da“, rekao je Dragan, „Hajde!“ Ustali smo, svi se malo spoticajući, i počeli da lutamo okolo. Konačno, dok su svi razgledali, uspeo sam da odvojim Juliju dok je prebirala po gomili kožnih tašni.
„Pa, kako si?“, pitao sam.
„E super sam, ono… Ti?“
„Onako. Raskinuo sam sa Melitom.“
„Melitom?“
„Pa da. Sa devojkom sa kojom sam se viđao.“
„Oh, žao mi je što to čujem“, rekla je Julija.
„A ti? Viđaš li se sa nekim?“
„Ne baš.“
Čekao sam svoj trenutak, prišao joj da šapnem: „Slušaj, Julija, ja…“
„Idemo na viteški turnir“, viknuo je Dragan, probijajući se između nas dvoje.
Darko, Vesko i Dunja su stajali iza njega. „Hajde, idemo.“
Ako ćemo svi sedetui zajedno na predstavi, neću moći da razgovaram sa njom. Trebala mi je sama, dođavola. Pokušao sam ponovo da je pogledam u oči. „Mislim da bih radije malo prošetao“, rekao sam, „Toliko dugo sedimo.“ Čekao sam da Julija nešto kaže. Da razume šta mislim. Bilo nam je suđeno, zar ne? Suđeno nam je? Bio sam siguran, ako joj se pruži prilika, da će želeti da nastavi da me sustiže.
Julija nije rekla ni reč. Umesto toga, moj signal je prepoznao jer se Vesko oglasio. „Slažem se. Ima mnogo stvari koje želim da obiđem.“
„Kako god želite“, rekao je Dragan.
„Naći ćemo se za sat vremena“, reko sam, „Kod Šume vila.“ Svi su se složili.
***
Dok sam šetao po sajmu sa Veskom, doneo sam odluku. Dosta mi je bilo da budem suptilan. Čim se pregrupišemo, ima da zgrabim Juliju, odvučem je u stranu i kažem joj kako se osećam. Već sam dozvolio da prođe previše vremena. Otišli smo u Šumu vila. Bio je to mali šumarak duž zemljane staze. Blago penjanje uzbrdo vodilo je do dečijeg igrališta, punog glumica koje su se pretvarale da su vile.
Njihova šminka i kostimi bili su najbolji koje sam video. To me je podsetilo na Dunjinu odeću. Njen rad je bio toliko dobar da je posramila neke od profesionalnih vila. Na trenutak mi je bilo žao što ostavljam sestru sa grupom. Nadao sam se da se bar zabavlja. Nakon sat vremena, grupa se pojavila iza ugla, poput grupe trijumfalnih ratnika. Julija, Darko i Dragan su se svi smejali. Srce mi je zaigralo. Za samo trenutak, dobiću priliku da razgovaram sa Julijom.
Provukao sam svoj govor kroz glavu da bih se uverio da sam sve zapamtio. Tada sam shvatio da nešto nije u redu. Dunja nije bila sa njima. Steglo mi se u stomaku,. „Kakva je bila predstava?“ upita Vesko.
„Odlična!“ reče Darko.
„Gde je Dunja?“ upitah.
„Ne znam“, reče Dragan, „U nekom trenutku je odlutala.“
„Stvarno?!“
„Čoveče, nisam joj bebisiterka“, reče Dragan.
Gurnuo me je ramenom a ja sam se borio protiv želje da mu uzvratim. „Rekla je da želi da pogleda neke parfeme ili tako nešto.“ rekao je Darko.
„Sigurna sam da je dobro“, rekla je Julija. „Ona je velika devojka. I zna gde da nas nađe.“
„U redu“, rekao sam, osećajući kako mi se dah vraća. „Naravno.“
Ali prošlo je pet minuta, a Dunja nije bilo nigde. Deset minuta. Petnaest. „Počinje ljudska šahovska partija“, rekao je Dragan.
„Imaš mobilni telefon, zar ne?“ rekla je Julija. „Da bi nas Dunja mogla pronaći.“
Na trenutak sam razmislio o tome. Julija je bila u pravu. Dunja je bila moja mlađa sestra, ali nije bila dete. Bila je sasvim sposobna da pošalje poruke, zove, šta god. Dođavola, mogla bi čak i jednostavno da me pronađe kod kola na kraju dana ako do toga dođe. Dunja je bila brucoškinja, sigurno joj nije bio potreban stariji brat da stoji i čeka na nju. Pa ipak… „Dođi da se zabaviš sa nama“, rekla je Julija.
Zgrabila me je za ruku i, kunem se, bilo je kao da mi je munja sela do ramena, sve male dlačice na ruci su stajale mirno. Trebalo je da budem zarobljen u tom trenutku. Devojka za kojom sam žudeo celu večnost vukla me je napred . Ali umesto toga, sve o čemu sam mogao da razmišljam bila je moja divna sestra.
„Izvini Julija… daj mi pet minuta. Moram da sačekam Dunju“, rekao sam.
Grupa me je sumnjičavo gledala i razumeo sam zašto. Dunja mi je uvek to radila. Kasnila je. Uništavala je sve. Ovo je bilo smešno. Ali nešto me je držalo čvrsto na mestu. „Stići ću vas“, rekao sam. Julija mi je pustila ruku, uputivši mi osmeh.
„Vidimo se kasnije“, rekla je. Grupa je mahnula i otišla.
Šta sam to uradio? Čim su moji prijatelji otišli, znao sam da sam napravio užasnu grešku. Umesto da vežbam izjavu ljubavi Juliji, sedeo sam tamo i vodio zamišljene svađe sa sestrom. Dozvolio sam da se moj bes potpuno manifestuje, cedeći iz sebe svaki delić jeze koji sam mogao da pronađem. Grupa vila je plesala mali krug pored mene. Prošla je porodica, noseći uplakano dete. Prošlo je trideset minuta. Četrdeset. Onda sam konačno ugledao prelepog vilenjaka kako ide ka meni.
Dunja je, skačući na prstićima, pevušila poput srećne vilenjakinje. Imala je svetao osmeh na licu i izgledala je zapanjeno svim što prolazi pored nje. Ovog puta, međutim, čak ni Dunjino dobro raspoloženje nije moglo da me zaustavi. Skočio sam na noge, potrčao do nje i zgrabio je za lakat, grubo je povlačeći na stranu staze.
Dunja je otrgla ruku. „Šta?“ Njene oči su bljesnule frustracijom.
„Trebalo je da se nađemo ovde pre jebenih sat vremena!“ – rekao sam.
„Pa šta?“
„Pa kasniš! Ti uvek kasniš!“, rekao sam.
„Sat vremena?“ Video sam kako joj se lice pomračilo dok je sat potvrđivao moju tvrdnju. Možda je moja sestra bila još jedna od onih vila koje su sve ovo vreme lebdele oko mene. Tako slobodne i maštovite. Glupe i čudne. Na kraju krajeva, šta bi drugo moglo da objasni kako je bila toliko nesvesna vremena i sveta oko sebe? Više me nije bilo briga. Nije bilo fer i nisam hteo to da tolerišem.
„Imala si jednu jednostavnu stvar da uradiš, a zabrljala si.“
„Žao mi je. Malo sam se samo zanela nečim.“
„Zanela?“
„Da… gledali smo viteški turnir. Ali onda sam shvatila da sam zaboravila svoj Štap Moći na klupama.“
„Štap Moći?“
„Da, ova stvar?“ rekla je Dunja, mašući svojim visokim štapom prema meni. „U svakom slučaju, vratila sam se da ga uzmem i onda videla svašta nešto usput. Bili su tu plesači sa šipkama, žena koja duva staklo i bilo je tako svetlo i toplo, blistalo je. Ali gledajući je, ožednela sam pa sam se vratila da uzmem piće. Bila je jedna super fina devojka za šankom i svidela joj se moja odeća i počee smo da razgovaramo i kupila mi je pivo. Oh! A onda sam videla ovog ogromnog, narandžastog leptira pa sam ga malo pratila. Ali onda sam pogledala u sunce i shvatila da moram da se vratim tebi. Dakle, evo me.“
Bio sam toliko vrtoglav od toga što sam morao da živim u sestrinom mozgu da sam se spotakao unazad. Pronašao sam veliki kamen i seo na njega, držeći se za glavu. „Jesi li dobro?“ upitala je Dunja, izgledajući zabrinuto. „Jesi li previše popio?“
„Ma jok. Dobro sam“, rekao sam, pijan iz sasvim drugog izvora.
„Ja mislim da sam previše popila“, rekla je Dunja. Štucnula je i bilo je gotovo previše savršeno. Karikatura koja je postala previše stvarna. „Ne pijem baš. Pivo ima čudan ukus, ali mislim da mi se sviđa.“
„Bravo“, rekao sam. Dunja nije osetila bes u mojim rečima. Ili je možda nije bilo briga. Umesto toga, sela je pored mene i naslonila se na moje rame.
Video sam mrlju na njenoj ruci gde su se njeni zamršeni crteži malo razmazali. Iz nekog razloga me je to rastužilo. „Gde su svi?“, upitala je Dunja.
„Umorili su se od čekanja i otišli“, rekao sam.
„Oh.“ Ponovo taj mali uzdah spoznaje.
„Jesi li uspeo da razgovaraš sa Julijom?“
„Ne!“, viknuo sam, „Nisam jer sam čekao tebe!“ Dunja je spustila pogled, ali nisam mogao da razaznam da li joj je bilo neprijatno zbog sebe ili zbog mene. „Julija me je zamolila da pođem sa njom, ali sam morao da sačekam sestru jer je kasnila. Uvek mi ovo radiš! Znaš li koliko sam stvari propustio — važnih stvari! — zato što se ti nisi potrudila da se pojaviš na vreme? Uvek se oblačiš, ili gledaš neku predstavu, ili… Ili juriš prokletog leptira!“
„Trudim se. Pokušavam da izdvojim vreme, ali…“
„Ali ništa“, rekoh, prekidajući je. Nije me bilo briga što je lice moje sestre bilo crveno. Što su joj oči izgledale vlažne od suza. Što se još desetak ljudi odvojilo od obližnjih svirača da gledaju moj lični nastup pored puta. „Istina je da te nije briga“, nastavio sam, „Baš te briga za mene, za moja osećanja, za bilo šta od toga.“
„To jebeno nije istina“, reče Dunja, šokirajući samu sebe što je opsovala.
„Pa zašto onda uvek kasniš?!“
„Ne znam“, reče Dunja, „Užasno se osećam što si zbog mene morao da propustiš sve te stvari. Pretpostavila sam da ako zaista moraš negde da budeš, ostavićeš me.“
„Ne, nikada te ne bih ostavio“, rekao sam. Čak sam i ja bio iznenađen snagom svojih reči. „Ti si mi sestra. Brinem o tebi, brinem za tebe. Volim te budalo mala. Neću te nikada napustiti. Nikada.“ Pogledala me je. Mali osmeh se ušunjao preko Dunjinog lica. Šmrknula je. Njena šminka, blago razmazana, nekako ju je učinila još lepšom. „Neću te ostaviti.“
Dunja me je gledala blago, tužno i bacila se na mene, čvrsto me zagrlivši. „Čak i kada ti uništim život?“
„Ne pričaj gluposti. Nećeš mi uništiti život.“ Bes je nestao iz mene. „Žao mi je što sam vikao. Naljutio sam se na tebe, ali nije bilo ispravno. Oprosti mi.“
„Imaš puno pravo da budeš ljut.“
„Ipak, nisam trebao da vičem na tebe. Nismo svi isti, jebiga… znam da se trudiš. Ne očekujem da budeš savršena. Ali moraš malo samo bolje da se potrudiš, u redu?“
„Da. Obećavam.“ Zurila je u mene kao da sam najneverovatnija osoba na svetu. Iako ne mogu da zamislim zašto. „U pravu si. Obećavam da ću od sada biti precizna, tačna na vreme, svaki put.“
„Niko nije uvek na vreme.“
„Ali potrudiću se, u redu? Obećavam. Ti si uvek tu i uvek me čekaš. Sigurno ću se pojaviti. Sigurna sam u to. U redu?“
„Naravno seko“, rekao sam.
Dunja je duboko udahnula. Poljubila me je u obraz toplo i nežno i šapnula još jedno: „Izvini.“ Pustila me je i uspravila se. Čak i zamrljana i pomalo čudna, izgledala je spektakularno. Ustao sam i pogledao sestru pravo u oči. Stajali smo nasred puta, samo se gledajući. „Pretpostavljam da bi trebalo da pronađemo grupu.“
Dunja je duboko udahnula. „Sigurna sam da nisu daleko“, rekla je, zatim je zažmirila i stisnula dlanove. „Moja vilenjačka čula kažu… tamo!“ Odmahnuo sam glavom zbog njenih ludorija, ali sam pratio kuda me je sestra vodila. Nasmejao sam se, osetivši toplinu u grudima. Moja sestra, kakva god da je, bila je predivna.
Kraj 2 dela
