Postati odrasla osoba i sam se odseliti nikada nije garancija da će život biti lakši. Mi, moja sestra Slađana i ja, odrastali smo uz stroge roditelje. Ne samo zato što su nas povremeno lemali i redovno se drali na nas kao neki stil discipline, već više jer su stalno bili zauzeti svojim poslom i svojim stvarima i očekivali su da živimo po određenom standardu da bi mogli da brinu o drugim stvarima.
Bilo je mnogo leta kada bi naši roditelji otputovali na neku poslovnu ekspediciju i ostavili nas kod bake i dede na njihovoj farmi. Dakle, u suštini, Slađana i ja smo proveli mnogo vremena u pronalaženju sopstvenih stvari koje treba da radimo i učenju o životu kako god smo znali. Ipak, kada smo završili srednju školu i sami se odselili, oboje smo bili srećni što smo se oslobodili ‘tihog ugnjetavanja’ tokom našeg detinjstva.
Slađana je godinu dana starija od mene pa je prva otišla. Nespremna za fakultet preselila se kod prijateljice i zaposlila se, srećna što je daleko od našeg doma, ali još nije bila sigurna gde zaista želi da ide sa svojim životom. Čim sam napunio 18 godina i završio srednju školu, bio sam odmah iza nje. Jedina razlika je bila u tome što sam bio spreman da započnem fakultet i nastavim sa svojim životom.
Jednu stvar ću reći, iako naši roditelji jedva da su bili uz nas, imali su novca, tako da mi je trebao samo honorarni posao da plaćam račune. Moj fakultet je bio plaćen. Ovo je očigledno bila bolna tačka sa Slađanom. Ni na koji način nije bila ljuta na mene, ali je bila pomalo uznemirena činjenicom da su naši roditelji odlučili da osim ako nije u školi, može sama da se snađe. Zapravo, ona me je ohrabrila da pohađam što više van nastavnih aktivnosti i da ih nateram da sve to plate.
***
Kako je vreme odmicalo, nekako smo izgubili kontakt sa roditeljima. Nije da smo ikada i bili bliski, ali nakon što smo se iselili jedva da smo razgovarali sa njima, osim da bismo se uverili da se školarina plaća na vreme. Ali Slađana i ja smo ostali u skoro stalnom kontaktu. Pošto smo uglavnom samo nas dvoje odrastali, razvili smo posebnu vezu koja se nikada neće prekinuti, bez obzira gde smo živeli ili šta smo radili.
To je značilo da kad god smo imali lične probleme, ja sam bio prva osoba koju bi pozvala za savet ili samo za razgovor, i obrnuto. Takav je bio slučaj kada me je, neposredno nakon što sam napunio 23 godine i bio blizu diplomiranja, Slađana pozvala sa ozbiljnim problemom. Bila je u vezama i van njih otkako se sama odselila. A neki od tih odnosa nisu bili tako zdravi koliko bi želela. To je bila osnova njene trenutne situacije. 
Spetljala se sa tipom koji je u početku delovao veoma odgovorno. Bio je u vojsci i imao je prilično svetlu budućnost. Ali nakon oko dva meseca veze, Slađana je otkrila da je trudna. Dečko, koji će ostati bezimen, odlučio je da odbije da prihvati da je on otac i odmah je raskinuo sa Slađanom. Onda je zgodno otišao u inostranstvo nedelju dana kasnije.
Slađana je pokušavala da ostane u kontaktu sa njim, držeći se male nade da će se vratiti i odlučiti da uradi pravu stvar, uprkos njegovom insistiranju da ne želi ništa sa njom ili „tom bebom“. Dakle, sada je Slađana bila trudna i sama. Nije bilo šanse da moji roditelji ikada razumeju. I kako je njena trudnoća odmicala, postajala je sve više i više pod stresom zbog budućnosti. Uglavnom zato što je njena cimerka jasno stavila do znanja da ne želi da ima posla sa bebom u stanu.
A kada je njihov zakup došao na obnovu, Slađana i njena cimerka su se razišle, nažalost, ne baš prijateljski. Nije bilo šanse da pustim svoju stariju sestru da se suoči s tim sama. A ja zaista nisam imao problema sa bebom u blizini. Zato sam je pozvao da se useli kod mene, da ostane koliko god joj treba ili hoće. Zapravo, jako sam se radovao tome. Imao sam vremena i prostora i resurse da je ugostim.
I dalje su mi mama i tata plaćali školarinu, ali već sam bio na stažiranju za koje je garantovano da će nakon diplomiranja postati stalno radno vreme. Tako da se preselila. Stigla je u petak, što je bilo dobro za mene. Mogao sam da provedem vikend pomažući joj da se useli i raskomoti. Slađana je već bila u šestom mesecu trudnoće i počela je brže da se umara. Tako da je dobro ispalo za nas oboje.
Ali imati drugu osobu u kući nije bila laka promena i trebalo mi je malo vremena da se naviknem. Živeo sam samačkim životnim stilom od početka fakulteta. Tako da sam morao da napravim promene. Ali ispostavilo se da nije tako teško. Nisam mnogo izlazio, tako da nije bilo devojke koja je morala da se prilagodi. I moj radni i školski rasporedi su bili prilično dosledni. Ubrzo smo se smestili u udoban suživot, uživajući u društvu jedno drugog i družeći se kad god smo mogli. Kao kad smo bili deca. Bilo nam je veoma prijatno zajedno.
Dve nedelje nakon što se uselila, sedeli smo na kauču i gledali film. Bio je petak uveče, a oboje smo se već istuširali i spremili za spavanje. Ona je bila u spavaćici, a ja sam nosio šorc i majicu. Sedeli smo zajedno na kauču, čak i nakon što se film završio, samo pričajući o starim vremenima. Zavukla se uz mene sa glavom na mom ramenu. Ali stara vremena za nas nisu ista kao za druge ljude. Proveli smo dosta vremena, samo nas dvoje, izmišljajući život kako smo išli.
Dakle, bilo je pomalo teško pitanje kada je Slađana pitala: „Sećaš li se naših leta na Dedinoj farmi?“
Dozvolite mi sada da objasnim značaj ovog pitanja. Kada smo oboje bili u srednjoj školi, proveli smo čitava leta na farmi naše bake i dede, kao što sam već pomenuo. To je bila velika parcela koja je uglavnom bila neizgrađena i prazna. Naši baka i deda nisu bili mnogo aktivni pa smo Slađana i ja proveli skoro celo vreme lutajući imanjem bez nadzora.
Leto posle moje prve godine otkrili smo staru šupu koja nije ni za šta služila. Bila je udaljena oko kilometar od glavne kuće i preko jednog brega. Siguran sam da je nekada služila svrsi, ali do tada je bila prazna. Odlučili smo da će to biti naše malo skrovište. Očistili smo je i doneli neku ćebad i stolice na sklapanje, i sve što smo mogli da nađemo da je učinimo useljivom.
Tamo smo proveli mnogo dana, samo sedeći, radeći skoro sve što smo želeli. Ništa produktivno, naravno. Pošto nismo imali sa kim da se družimo, okrenuli smo se jedno drugom za druženje i druge vrste… ljudske interakcije. Naša veza je bila takva da se ni na koji način nismo stideli jedno drugog. I tako smo počeli da eksperimentišemo jedno sa drugim, pokušavajući da naučimo o životu i… seksualnosti. 
Ona je bila moj prvi, a ja sam bio njen prvi poljubac. Samo da vidimo kako će se osećati – jednog dana smo se poljubili, a onda proveli popodne u druženju. Kako smo sazrevali, naše eksperimentisanje se proširilo na druge oblasti koje bi većina smatrala neprihvatljivim. Izlagali smo se jedno drugom, istražujući golotinju dok su se naša tela razvijala. To je dovelo do dodirivanja koje se obično nije smatralo u redu za brata i sestru.
Veoma stidljivo mi je podarila prvo drkanje, a posle još nekoliko. Dodirnuo sam njenu pičkicu, dovodeći je do brojnih orgazama. Čak smo eksperimentisali sa oralnim seksom. Ali nismo ulazili i klasičan penetrativni seks. Oboje smo odlučili da nećemo preći tu granicu. I postojala su dva glavna razloga oko kojih smo se oboje složili: Nijedno od nas nije bio spreman da se odrekne nevinosti, i oboje smo bili prestravljeni šta cbi se dogodilo ako bi ona ostala trudna. Dakle, iako su naše aktivnosti bile pomalo (ili po nekome – veoma) loše, postavili smo granicu i nikada je nismo prešli.
KRAJ! 1 Dela
