Raskidi su, u najboljem slučaju, užasni. Ovog puta, međutim, to je bilo ravno uništenju duše. Ne samo da je ovo bila moja najduža veza, ne samo da sam planirala brak i zajednički život sa svojim sada već bivšim partnerom, već sam imala i tu nesreću da gledam kako prestaje da me voli, dok su se sve moje nade i snovi rušili oko mene. Još uvek nisam mogla u potpunosti da shvatim šta me je snašlo.
Barem sam sada imala satisfakciju što znam da su se svi dugovi koje je napravio – sav taj novac koji je potrošio računajući da ću ga ja finansirati – kao i sve one svađe i gorke reči, sada sručili pravo na njega. Ne pada mi na pamet da preuzmem bilo koji deo njegovog duga, naročito nakon načina na koji se ophodio prema meni pred kraj veze. Iskreno? Nisam bila sto posto sigurna ni da me nije prevario pre nego što smo zvanično raskinuli.
Nakon raskida nisam imala kuda da odem. Nisam želela da ostanem u kući svog bivšeg ni dan duže nego što je bilo neophodno. I, moram priznati, osećala sam neku sumornu satisfakciju što je to bila njegova kuća, a ne naša. U početku nisam ni razmišljala o tome na čije ime se vodi – jer smo, na kraju krajeva, planirali da zauvek budemo zajedno – ali sam shvatila svoju grešku kada su počeli problemi, a on je počeo da mi nabija na nos činjenicu da ta kuća zakonski uopšte nije moja.
Sada je, međutim, ispao glup. Znala sam koliko je duboko zaglibio u dugove zbog te nekretnine. Ipak, osim tih sitnih, zlobnih zadovoljstava, osećala sam se očajno, primorana da se vratim u roditeljski dom. U sopstvenim očima bila sam neuspešna, iako su svi kojima je stalo do mene bili divni i pružali mi svu moguću podršku. Ponekad je zbog toga bilo još teže; nisam bila sigurna da li to uopšte zaslužujem.
Lutala sam po svojoj sobi u kojoj sam odrasla, čak ni ne raspakujući stvari – iz torbi sam izvadila samo onoliko odeće koliko mi je bilo potrebno. Imala sam toliko stvari. Previše. Dok sam imala gde da ih držim, nisu mi delovale kao teret. Roditelji su mi pomagali koliko god su mogli, mada je tu bilo više dobrih namera nego stvarnih rezultata. Razmazili su me i pazili, što mi je prijalo – osećala sam se kao da sam se vratila na neko sigurno mesto, nakon dugog perioda u kojem se tako nisam osećala.
Ipak, to nije bilo dovoljno. Nije bilo dovoljno da me spreči da se vraćam u prošlost i osećam svu težinu svoje trenutne situacije. Ali, ipak je pomoglo. Tako je prošlo nekoliko nedelja – tokom kojih sam se prepustila sopstvenom očajanju – sve dok mama i tata nisu pozvali pojačanje. Iako sam bila u površnom kontaktu sa obe sestre; znale su šta se dešava. Ipak, bilo je iznenađenje kada se jednog dana pojavila Lana, uletivši u moju sobu kao da nije prošlo godinu dana otkako smo se poslednji put videle – a kamoli još više vremena otkako smo zaista kvalitetno provodile vreme zajedno.
„Hej sekice”, rekla je Lana, onako zadirkivački i opušteno, baš kao što bi to uradila pre deset godina. „Kako se držiš?”
Uzdahnula sam dok se ona udobno smeštala pored mene na krevet. „Ma, sjajno sam, hvala na pitanju”, odgovorila sam. „Šta ti radiš ovde?”
„I meni je drago što te vidim Katarina”, rekla je Lana.
Shvatila sam da sam loše počela. „Izvini… iskreno, stvarno mi je drago što te vidim”, rekla sam. „Samo… moram da pitam – jesi li ovde zato što su mama i tata počeli da gube strpljenje sa mnom?”
„Ne bih baš rekla da je tako dramatično”, uzvratila je moja starija seka, privukavši koleno na grudi i posmatrajući me zamišljeno. Uvek smo bile tako različite a opet slične. Ja sam povukla na tatinu stranu – tamnija put, tamna kosa, niska, punija oblinama. Moja seka uvek tako vitka, blede puti, plavuša sa figurom na kojoj bi svi zavideli. Zelene oči i roze usne… prirodna lepotica na koju sam se uvek ugledala. „Mada… nije ni potpuno netačno. Rekla bih, pre svega, da su zabrinuti za tebe.”
Dramatično sam odmahnula rukom. „A oko čega bi imali da brinu? Ceo život mi se preokrenuo naglavačke. Čovek za koga sam mislila da mogu da ga volim i kome mogu bezuslovno da verujem – ispostavilo se da uopšte nije onakav kakvim sam ga smatrala.” Upiljila sam pogled u sestru. „Pogrešila sam. Tako strašno, užasno sam pogrešila.”
„To je možda malo preterano, zar ne misliš?” upitala je Lana, sa mešavinom saosećanja i zabave, onako kako to samo sestra ume.
„Zar se ne slažeš?” upitah.
„Pa… ne, pretpostavljam da se slažem”, rekla je. „Ali bio je pomalo ljigav.”
„E, hvala ti”, promrmljala sam.
„Šta? Nije kao da to već ne znaš”, uzvratila je Lana.
„Hoćeš li sada da se praviš kao da si oduvek znala da nećemo uspeti?” upitah opasnim tonom.
Lana je dugo ćutala. „Ne znam tačno šta sam znala”, rekla je konačno. „Ali, Katarina… znala sam da zaslužuješ bolje. Mada, teško je reći šta to zapravo znači. Možda bih to pomislila bez obzira na to s kim si bila.”
„Hvala”, rekla sam. „Valjda.”
Lagano me je gurnula ramenom. „Nema na čemu. Vrediš mnogo više od neke bedne veze u kojoj dobijaš samo najmanji mogući minimum.”
Trgla sam se. „Nisam mislila da je o tome reč.”
„Znam Katarina. Znam.” Lana je ućutala, a i ja sa njom. Neko vreme smo samo bile tu, zajedno. Polako, oprezno, primakla sam joj se. Lana je ispružila noge, a ja sam spustila glavu na njena bedra. Stavila mi je ruku na glavu i sasvim nežno me pomilovala po kosi.
„Mislila sam da je stvarno.“
„Znam”, ponovila je Lana tiho.
„Mislila sam da je ljubav. Mislila sam da je to moj život. Mislila sam… mislila sam da to želim.” Počela sam da drhtim. „Mislila sam da to želim”, ponovila sam. „A kad se osvrnem… nisam to želela. Toliko toga uopšte nisam želela.”
„U redu je seko”, rekla je.
„Nije”, uzvratila sam. „Bila sam idiot. Toliko izgubljenog vremena. Toliko puta sam dozvolila sebi da budem slaba, povređena i izdana.”
„Više ne”, rekla je Lana tiho.
„Šta to uopšte znači? Posle toliko godina, kako bi to uopšte moglo biti važno?”
Govorila je sporo, odmerenim tonom. „Iskreno, mislim da je to najvažnije. Novi početak.”
Te noći, Lana se ušunjala u moju spavaću sobu. Družile smo se koliko toliko tokom dana, iako nisam mnogo izlazila iz sobe. Ali spavati zajedno – držati se, maziti – bilo je nešto sasvim drugo. Vraćalo me je u vreme od pre nekoliko godina kada sam se probudila i njena ruka je bila oko mene. I sada je bilo tako. Igrala sam se njome, prelazeći prstima preko zgloba i podlaktice, dodirujući njenu meku kožu dok sam osećala kako se pripija uz mene.
***
Probudila se mnogo pre nego što je priznala da je budna. Osetila sam tu promenu, ali nisam ništa rekla. Uostalom, nigde mi se nije žurilo. „Kako si?” upitala je.
Razmislila sam na trenutak. „Bolje.“
„Hoćeš li da radimo nešto danas?” pitala je. „Da izađemo negde?”
„Ne.”
„Onda sutra.“
„Ne.”
„To nije bilo pitanje”, napomenula je Lana. Poljubila me je u rame. „Pusti me, moram da ustanem.”
„Ko kaže da možeš negde da ideš?”
„Ili to, ili ću ti se upiškiti krevet”, rekla je.
„A, pa kad tako kažeš…” Krevet je postao prazan čim je Lana ustala. Nisam ni bila svesna koliko mi je nedostajalo spavanje sa nekim. Potisnula sam tu potrebu dok smo se moj bivši i ja sve više udaljavali jedno od drugog. Ali Lana… Lana je bila sasvim druga priča. Ustala sam i ja. Ako ništa drugo, imala sam iste one fizičke potrebe koje su probudile i moju sestru. A i bila sam gladna. Sinoć sam večerala sa porodicom, ali nisam pojela neku značajnu količinu hrane.
To je u poslednje vreme postao problem. Izlazak iz sobe bio je dobar korak za mene, a kada sam već ustala, Lana se pobrinula da ne provedem ceo dan prepuštena sopstvenoj tuzi. Verovatno je bila jedina osoba koju poznajem, a koja je tog jutra mogla da me nagovori da pođem s njom u šetnju. Bila sam prilično namrgođena i nezadovoljna zbog toga, ali sam ipak otišla. Obukla sam neku nebitnu trenerku, patike, i pošla sa njom kroz grad u kojem sam odrasla.
Tokom ostatka dana, držala sam se sestre, gotovo se ne odvajajući od nje. Malo me je nervirala, ali to je bio poznat osećaj – kao dok smo odrastale zajedno. Na neki način, bilo je utešno. A veliki deo onoga što sam osećala nije bila nervoza niti razdražljivost, već jednostavno radost što je tu, pored mene. Videla sam neke poznate face po gradu koje godinama nisam, ali nisam ulazila u mnogo ćaskanje. Sve je bilo na ćao-ćao, kako si, vidimo se.
Došle smo kući, raskomotile se i ušuškale se na kauču, gledajući serije, filmove, šta god nam je u tom trenutku prijalo. Iskreno, za mene je to bio napredak u odnosu na prethodne nedelje, iako je, zapravo, bilo prilično lenjo. Lani to nije smetalo. Često bi mi se poigrala kosom ili prelazila prstima preko mojih ramena i leđa, dok joj je na usnama lebdeo blag setan osmeh. Ono što sam znala je da ne želim da se odvajam od nje, ne još.
Tako da, te noći sam se ja uvukla u krevet kod nje, umesto obrnuto. Efekat je, u suštini, bio isti. „Ovim tempom ćeš me se prilično brzo zasititi“, promrmljala sam, grleći sestru.
„Hm, ne verujem“, uzvratila je Lana. „Zapravo, nedostajala si mi“, rekla je.
„Pa i nije prošlo baš toliko vremena“, primetila sam.
Ćutala je trenutak, a onda konačno rekla: „Pa… prošlo je mnogo vremena otkako smo spavale zajedno.“
„A to… Pa da, pretpostavljam.“
„Mnogo vremena otkako smo bile… bliske“, dodala je.
To me je prilično pogodilo. „Jeste, zar ne?“
„Nedostajala si mi“, rekla je, nežno mi sklanjajući kosu sa lica.
Nezgodno sam se promeškoljila. „Nije baš da me nije bilo”, rekla sam.
„Ali…” – poljubila me je u obraz – „ipak sam te na neki način izgubila… makar na neko vreme.”
Lice mi je planulo. „Na šta misliš?”
Ponovo me je poljubila u obraz, ovog puta bliže usnama. „Šta misliš, na šta mislim?” Z
avrpoljila sam se u njenom naručju. „Lana…”
„Katarina?”
„Da li govoriš o…”
„O čemu bi drugom?” upitala je.
Uzvratila sam joj poljubac u obraz, zagledala joj se u oči, osetila kako me ona sve više privlači sebi, a zatim se ponovo nagnula ka njoj. Ovog puta naše usne su se spojile. Bilo je to sasvim nežno i kratko. Ništa što bi se nužno moglo protumačiti kao neprikladno. Ali, to je probudilo nešto u meni. Nešto što je dugo mirovalo. „Lana, to je bilo tako davno”, rekla sam. „Sada smo pametnije.”
Njeni prsti su mi milovali vrat, obraz, a zatim ponovo prošli kroz moju kosu. „Mislim da to nije sasvim tačno”, rekla je.
Nervozno sam obliznula usne. „Šta hoćeš da kažeš?”
„Obe smo stekle više iskustva od tada. Bile smo sa drugim ljudima. A ipak, evo nas zajedno u krevetu.”
„Nije baš tako”, rekla sam. „Ne sasvim.”
„Znam, znam”, rekla je. Ponovo me je poljubila – ne duže niti snažnije nego prvi put – ali sam se, uprkos tome, još više istopila u njenom zagrljaju. Svaki mali poljubac, svaki nežan dodir njenih vrhova prstiju, izazivao je u meni drhtaj, grejao me iznutra.
„Koristiš to što sam ranjiva”, rekla sam, ali bez mnogo ubeđenja.
„Jebi se! Zar stvarno to misliš?” upitala je Lana ljutito, sa punim pravom. Klimnula je glavom i povukla se, ne dodirujući me.
„Nisam tako mislila…“ – rekla sam tiho.
Ona je samo ležala tu i posmatrala me, kao da na celom svetu nema ništa pametnije da radi. Počela sam nemirno da se meškoljim. „Pa?”
„Pa šta?” upitala je tiho.
„To je sve?” – pitala sam, već osećajući kako mi nedostaju njena toplina i mekoća.
„Ne bih htela da bude da… koristim situaciju”, promrmljala je Lana umiljatim glasom.
Toliko sam želela da je dodirnem. „Znaš da sam se šalila. Nisi fer”, rekoh.
Lana me je pogledala pravo u dušu. „Biću veoma fer, ako to želiš.”
Teško sam progutala knedlu. Da li je to ono što želim? Hoću li zaista priznati? „Šta ako… šta ako kažem da možeš malo da iskoristiš situaciju? Da iskoristiš moju ranjivost?” – upitala sam.
Lanini prsti su dotakli moj obraz, sasvim nežno. „Probaj, pa ćeš videti.” Zatreperila sam dok sam je posmatrala, razmišljajući o tome i upijajući svu emocionalnu bliskost koju su njeni lagani dodiri nosili. Skupivši hrabrost, primakla sam se i priljubila uz svoju stariju sestru, prepuštajući joj da me zagrli. Zavukla sam lice između njenog vrata i grudi, čvrsto se držeći za nju. „Možeš malo da iskoristiš situaciju”, šapnula sam. „Samo malo seko, molim te.“
„Falila si mi seko… mnogo”, rekla je, prelazeći noktima gore-dole po mojim leđima. „Ali reci to na lepši način.”
Pocrvenela sam. „Kako?”
„Lako. Samo mi reci – šta želiš u ovom trenutku?” Kao da je to tako jednostavno. Kao da je bilo tako lako priznati – iako smo bile odrasle osobe i svakako znale da to ne bi trebale da radimo – da sam samo želela da se stopim sa svojom sestrom, da joj dopustim da me poljubi, da me oseti, da odagna moju bol i zaštiti me. „Šta želiš?” tiho je ponovila Lana. „Moraš to da kažeš.”
„Ne mogu”, rekla sam.
„Onda je možda bolje da te izbacim napolje iz sobe.”
„Tako si zla!” pobunila sam se.
„Starija sestra, sećaš se? To mi je posao.” Pokušala je da se povuče – pretpostavljam da je to bio samo trik – ali sam je svejedno čvrsto uhvatila za majicu, ne dajući joj da ode.
„Želim još da te ljubim”, priznala sam, dok su mi obrazi plamteli.
„Eto, vidiš?” rekla je Lana. „Zar je to bilo tako te…” Prekinula sam je svojim usnama na njenima. Nije to bio jedan od onih nežnih, čednih poljubaca kojima smo počele. Ovo je bilo nešto više. Nije to bio poljubac kakav bi se očekivao između sestara. Bio je dubok, pun čežnje i snažne potrebe; osetila sam ogromno olakšanje kada mi je uzvratila istom žestinom. Jedna njena ruka skliznula mi je ispod majice. Samo mi je dodirivala leđa, bez namere da istražuje bilo šta konkretno, ali taj intiman dodir me je potpuno izludeo.
„Još poljubaca seko”, promrmljala sam, tiho dahćući.
Lana se osmehnula i ponovo me poljubila – duboko, sve vlažnije, dok je radoznalo ispitivala moja usta svojim jezikom. Sve sam to prihvatala gladno. Nije stvar bila samo u toploti i dodiru moje sestre, već i u njenom ukusu za kojim sam žudela. Zaboravila sam koliko to volim, koliko sam samo želela da je progutam. Pokušavale smo da se udaljimo od ovakvog ponašanja, čak nam je i dobro išlo, ali eto nas opet ovde – i ja jednostavno nisam mogla da se zasitim.
„Da li je ovo… zaista ono što želiš?” upitala sam, tihim, ali radoznalim glasom.
„Ohhh dušo… apsolutno”, uverila me je Lana. „Nedostajao mi je osećaj tvog tela, uzbuđenje koje mi pružaš.” Zastala je. „Tvoj ukus.”
Zacrvenela sam se toliko da sam se plašila da se to vidi čak i u mraku. „Nemoj to da govoriš.”
„Istina je.” Lana je prelazila noktima po mojoj nežnoj koži ispod majice. „Zar se ne slažeš?”
Oklevala sam – ne zato što nisam znala odgovor, već zato što nisam bila sigurna da želim da ga priznam. „Ne”, rekla sam.
„Dobro.“ Njena usta su ponovo bila na mojim, a zatim su prešla na moj obraz, vrat, resicu uha. Zavrpoljila sam se dok je Lana ljubila moja osetljiva mesta, povremeno izvlačeći vrh jezika da bi me okusila. „Ipak, trebalo bi da se istuširaš”, šapnula je.
Pokušala sam da odgurnem sestru. „Hej! Nemoj to da govoriš.”
„Pa, stvarno ti treba”, uzvratila je, boreći se da me zadrži na mestu.
„Pa zašto me onda još uvek ljubiš?” upitala sam.
„Nisam rekla da mi to smeta”, odgovorila je. Zakikotala sam se i dopustila joj da pobedi u tom rvanju.
„Luda si.”
„Pa, da, to stoji”, složila se Lana. „Verovatno i moram da budem.” Ponovo me je poljubila i nežno gricnula za usnu. „Mislim da mi nisi smela nedostajati baš toliko.”
„Nije kao da me uopšte nisi viđala”, rekla sam tiho.
„Ali nisam imala priliku da… osetim tvoj ukus. Prvi ukus koji sam ikada osetila…”
Ciknula sam dok je Lana prelazila jezikom uzduž mog vrata i obraza. „Prestani!”
„Zašto?” upitala je nevino.
„… zato što će mi se dopasti”, rekla sam.
Lana se osmehnula. Činilo se da ne može da odluči da li da mi izgricka celo lice ili da me spontano „opere” jezikom. Dobila sam najbolje od oba sveta – ili možda najgore, zavisi kako se uzme. Dok sam joj dopuštala da to radi, dok sam se opuštala, dok je moje telo reagovalo na njen dodir, njeno zadirkivanje, njenu pažnju – znala sam šta zaista osećam, duboko u sebi. „Jebi se”, rekla sam tiho. „Toliko si mi, dođavola, nedostajala.”
„Znam”, prošaputala je Lana, ponovo me poljubivši.
„Koliko dugo još misliš da me ljubiš?” upitala sam.
„Ne znam”, odgovorila je. „Dok neko od nas ne zaspi?”
„Kako da zaspim ako nastaviš tako?” upitala sam je.
„Zatvori oči”, rekla je Lana. Opirala sam se na trenutak, sve dok ona nije pomerila usne nagore i gotovo me poljubila pravo u oči. Morala sam da ih zatvorim i umesto toga joj ponudim samo svoje kapke. Tiho sam se zakikotala i ostavila oči zatvorene. Lana je nastavila da me ljubi – ponekad nežno u usta ili u ugao usana.
Ponekad u udubljenje na vratu. Ponekad jednostavno tamo gde bi joj usne slučajno dotakle kožu, dok smo se sve više opuštale jedna uz drugu. Osećaj spokoja koji mi je pružala obuzeo me je na neočekivan način. Osećala sam se paženo, maženo i sigurno; moja starija sestra me je, zaista, uspavala poljupcima.
Kraj 1 dela