Bilo joj je dosta svega. Nije više mogla da trpi taj njegov uplašeni, povučeni karakter. Frustrirana sinovljevom stidljivošću, Sonja je pozvala brata za savet. „Rale, kako si? Šta radiš?“
„Evo ništa pametno, završavam tu nešto po kući. Reci?“
„Slušaj, prekipelo mi je, moram nešto da učinim.“
„O čemu se radi?“
„Ufff… sećaš li se koliko si bio stidljiv u osnovnoj i srednjoj školi?“
„Stidljiv? To je blaga reč… bilo je pogubno. Nažalost, sećam se. Što?“
„Ma moj Milan je isti takav.“
„Da, Miki je malo povučen.“
„Malo? Ne mogu više, zaista. Devetnaest je napunio a koliko ja znam, nikada nije bio ni na sastanku, a kamoli da je imao devojku! Pritom, da se ne lažemo, on nema prijatelje. One igrice preko interneta i to, nisu to pravi prijatelji. Nervozan je u blizini žena. Paniči čak i tokom intervjua za posao. Ne mogu ga naterati da izađe iz sobe. Šta da radim?“
„Da, i ja sam bio takav, bukvalno isti.“
„U čemu je tajna? Mislim, ti si izrastao u ekstra društvenog momka. Da samo čekam da sazri ili?“
„Pa nije baš bilo tako jednostavno. Mama me je poslala kod bake na par nedelja.“
„Kod bake? U onu hipi komunu gde sada mama živi?“
„Baš tamo.“
„Ufff ja tamo ni ne idem, nekako mi je… prljavo tamo. Šta je baka uradila da te izvuče iz toga?“
„Bolje da sa mamom pričaš o tome“, odgovorio je oklevajući.
„Ne razgovaram baš često sa njom. Ona je pomalo luda, kao što je bila i baka. Molim te reci mi?“
„Slušaj seko, postoje neke stvari koje ne smem da govorim, to je pravilo komune… žao mi je, ne smem da kažem.“
„Znači droga!“
Njen brat se nasmejao. „Ma bilo je malo trave, ali ne. Droga nije bila deo moje promene.“
„Šta onda?“ preklinjala je Sonja.
„Moraćeš da razgovaraš sa mamom“, insistirao je.
„Ona čak ni nema telefon tamo! Morala bih ići lično.“
„Tako je.“
„Ufff.. Ona je tako čudna.“
„Ekscentrična je, ali je srećna.“
„Pošalji mi adresu porukom. Pisaću joj pismo, valjda tako može?“
„Pokušaj.“
„Kako, za ime Boga, preživljavaju tamo živeći kao u kamenom dobu?“ retorički je pitala Sonja.
„Snalaze se. Slušaj, moram da palim.“
„U redu Rale.. hvala ti. Ćao.“
„Ćao seko.“
Sonja je razmišljala o celoj toj situaciji. Njena baka je bila jedna od prvih hipika i još šezdesetih godina se preselila u komunu u predgrađu. Tamo je rođena i odrasla njena mama Hana. Sa 18 godina, Hana je pobegla sa nekim muzičarem i rodila Raleta.
Sonja je rođena sledeće godine od drugog oca. Njena mama nije bila sigurna ko bi to mogao biti. Sonja i njen brat su živeli u komuni do treće i četvrte godine pre nego što je njihova mama upoznala i udala se za čoveka koji nije bio zainteresovan za komunu i preselio je porodicu u grad gde su živeli do njegove smrti.
Dok su Sonja i Rale bili na fakultetu, Hana se vratila u komunu gde je i ostala. Sonja je zatrudnela na fakultetu, ali nije ostala u kontaktu sa Milanovim ocem. Odgajala ga je sama. Rale se potom oženio i stvorio je svoju porodicu. Sonja je razgovarala o sinovljevoj stidljivosti sa porodičnim lekarom koji joj je predložio lek protiv anksioznosti. Nakon što je proverila lek na internetu, bacila je recept u smeće.
Milan je bio inteligentan i lepo vaspitan. Ali bio je preterano stidljiv, povučen, tih, plašljiv svega. Čak su i nastavnici slali poruke zabrinutosti i često pozivali Sonju na razgovor. Sećala se da je njen brat bio potpuno isti kao tinejdžer do leta nakon što je završio srednju školu. Promena je bila dramatična po njegovom povratku iz komune gde je bio sa njenom sada pokojnom bakom. Pošto je isprobala sve osim lekova, Sonja je odlučila da kontaktira mamu za savet. Napisala je dugačko pismo, a zatim ga je poslala poštom.
*****
Hana, kako je bila poznata u zajednici, dobila je pismo nedelju dana kasnije. Nakon što ga je pročitala, spakovala je mali ranac i krenula peške ka civilizaciji da bi nabavila telefon i pozvala broj koji je Sonja napisala u pismu. „Halo?“ javila se Sonja.
„Zdravo dušo, ja sam.“
„Mama? Uspela si naći telefon.“
„Jedna fina mlada dama iz grada mi je dozvolila da te pozovem.“
„Jesi li dobila moje pismo?“ upitala je Sonja.
„Zato i zovem. Mislim da mogu da pomognem, ali Milan bi morao da dođe i ostane sa mnom nekoliko nedelja.“
„Ne dolazi u obzir. Samo mi jednostavno objasni šta da radim“ – insistirala je njena ćerka.
„Ne funkcioniše to tako, draga moja. To je nešto što moram lično da uradim.“
Sonja je duboko uzdahnula. Brinula je za sina i znala je da nema drugog izbora. „Spremna sam da probam sve. Ali mama, ovo nije neka stvar sa drogom, zar ne? U suprotnom…“
„Ima nekoliko narkomana u zajednici, međutim oni nisu nametljivi. Ja prva mrzim to smeće. Samo priroda.“, odgovorila je Hana.
„U redu, držim te za reč. Dakle, kada da ga pošaljem?“
„Nedelja.“
„Šta da spakuje?“
„Neke sitnice za ličnu higijenu. Odeću samo za put i nazad.“
„Može li da ponese telefon?“ upita Sonja.
„Da, ali ovde nema interneta ni signala.“
„Ne može da me pozove?“
„Može ako je spreman da pešači nekoliko kilometara kao što sam ja učinila da bi tebe pozvala.“
„Šta je sa novcem?“ upita Sonja.
„Ljubavi, ovde ne koristimo novac“, uverila ju je mama koja je vratila ženi telefon, a zatim krenula stazom ka komuuni.
***
Te večeri za trpezarijskim stolom, Sonja je ispričala sinu o njegovom predstojećem putovanju. Nije bio oduševljen idejom, ali se radovao što će videti baku. Prošlo je mnogo godina otkako ju je video. Sećao je se kao pomalo čudne, ali veoma fine i prijatne dame mladolikog izgleda. Iako se dugo nisu videli, jasno se sećao njenog mirnog glasa kojim ga je opuštala. Volela je i da pevuši i to su bile uspomene kojih se rado sećao.
Rano u nedelju ujutru krenuli su na višečasovnu vožnju. Poslednjih pet kilometara bilo je na jednosmernom zemljanom putu koji je očajnički zahtevao obnovu. Dva puta su morali da se zaustave i sklone pale grane sa puta. Prešli su preko uzvišenja i dočekao ih je veliki šareni znak na kojem je pisalo: „Dobrodošli u Komunu Ljubavi – osnovana 1962. Ostavite probleme iza sebe i pronađite pravi mir.“
Iza znaka videlo se malo selo. Svuda je raslo cveće, šarenilo je bilo predivno. Mogli su da vide ljude kako hodaju između baraka, svi obučeni u kremaste ogrtače. „Mama, jesi li sigurna da je ovo dobra ideja?“, upitao je Milan kada je video ljude u daljini koji poput duhova lebde okolo.
„Milane, nisam siguran ni u šta, ali ne znam kako bih ti drugačije pomogla.“ Vozili su se još 500 metara i parkirali, a zatim izašli iz auta. U blizini je bila mlada žena, koju je Sonja pozvala. Devojka, lepa crvenokosa u srednjim dvadesetima, prišla im je. „Dobrodošli. Ja sam Ruža“, rekla je, iskreno zagrlivši ih oboje.
„Ja sam Sonja, a ovo je moj sin Milan. Možete li mi reći gde mogu da nađem Hanu?“
„Naravno, otpratiću vas do njene kuće“, rekla je Ruža, okrećući se ka istoku. „Jeste li ranije bili ovde?“
„Pre mnogo godina“, rekla je Sonja. „Milan nikada nije bio ovde.“
Dok su hodali, Ruža ih je ukratko provela kroz područje. „Ovo je centralno mesto gde većina nas živi. Hana živi tačno na istočnoj ivici. Iza toga je Vilinska dolina. Tu organizujemo proslave i okupljanja. Na severnoj strani su školski i dečji prostori. Na jugu uzgajamo hranu. Na zapadu, odakle ste došli, sečemo drvo.“
„Ružo, koliko dugo si ovde?“ upita Sonja.
„Od svoje četrnaeste godine. Da li razmišljate da nam se pridružite?“
„Hana je moja mama. Samo smo u poseti.“
„Znala sam da ima sina. Upoznala sam ga.“
„To je moj brat Rastko, Rale ga zovu.“
„Da, znam ga“, rekla je Ruža. „Evo nas. Teta Hana, jesi li kod kuće?“ upitala je, lagano kucnuvši na vrata sa mrežom.
„Samo sekund dušo“, odgovorila je žena. Trenutak kasnije, Hana je otvorila vrata. „Izvini, mislila sam da bi trebalo nešto da obučem pre nego što dođem do vrata.“ Izašla je i zagrlila ćerku, a zatim i unuka. Okrećući se ka Ruži, upitala je: „Jesi li ih ti dočekala?“
„Imala sam tu čast“, rekla je osmehujući se.
„Onda ti možeš da izabereš ime za mog unuka. Pažljivo razmisli Ružo.“
„Naravno.“
„Da li bi ostala i ručala sa nama? Želela bih da te nešto pitam“, upita Hana mladu Ružu.
„Volela bih.“
„Koliko dugo možeš da ostaneš ljubavi?“ upita Hana svoju ćerku.
„Ne dugo. Treba voziti do kuće.“
„Razumem dušo. Hajdemo unutra. Ručak je spreman.“
Svi su ušli u malu kuću. Milan je video da sve u njoj izgleda kao da je ručno rađeno, čak i nameštaj. Seli su na jastuke na podu oko niskog stola u glavnoj sobi, a zatim je Hana iznela nekoliko tanjira voća i povrća. Zatim je sipala svakome po šolju čaja. Svi su ćaskali tokom gozbe, ali Milan je govorio samo kada mu se neko direktno obrati. Pričali su o stvarima vezanim za porodicu, kako ide posao i slične stvari.
„Trebala bih krenuti kući. Mama, hvala ti na ovome.“
„Ne brini za Milana. Dobro ću se brinuti o njemu.“
„Ti si nam poslednja šansa.“
„Milane, da li bi želeo da otpratiš mamu do njenog auta?“ upita Hana.
„Naravno“, odgovori on. Ispred kolibe pored auta, Milan je upitao: „Ona Ruža će mi dati ime?“
„Svako ovde dobije neko ime vezano za prirodu. Izgleda da Ruža može da izabere tvoje.“
„Gde ću spavati? Video sam samo jedan krevet tamo?“
„Uvek smo spavali na mekanim podlogama na podu. Ne brini, bile su dovoljno udobne.“
„Da li jedu samo biljke?“
„Uglavnom. Sećam se da sam jela i meso, ali ne svaki obrok. Bićeš dobro. Tvoja baka i Ruža izgledaju zdravo. Hej, ova mala Ruža je slatka, zar ne?“
„Onako“, odgovori on sleganjem ramenima.
„Milane, pokušaj da se opustiš i uživaš ovde. Možeš se čak i lepo zabaviti ako sebi dozvoliš.“
„Pokušaću mama. Vidimo se za nekoliko nedelja.“
„Ćao dušo“, rekla je ljubeći ga u obraz.“
Stajao je tamo i gledao kako odlazi, a zatim se vratio do bakine kuće. „Milane, stavila sam ogrtač na krevet. Skini odeću i obuci je. Svi u komuni ga nose“, rekla mu je baka.
Milan je ušao u sobu i uzeo ga, a zatim se okrenuo da zatvori vrata. Tada je shvatio da vrata ne postoje. „Bako, gde da se presvučem? Ovde nema vrata“, upitao je.
„Gde god želiš. Ovde je sve prirodno i niko ne brine o tome.“
Tamo gde su sedele njegova baka i Ruža, bio je na vidiku. Skinuo je majicu, pa se pomerio koliko je mogao, okrenuo leđa i skinuo šorc. Milan je zgrabio ogrtač i navukao ga preko glave. „Donji veš takođe.“, dovikala je baka. Milan je pocrveneo shvativši da ga je očigledno gledala kako se svlači. Skinuo je gaće, a zatim stavio odeću na stolicu. „Dođi da razgovaramo. Moram da ti dam pravila zajednice.“
Milan je ušao u sobu i seo na pod ispred njih. Osećajući povetarac na međunožju, brzo se naježio. „Nemamo puno pravila, ali postoji nekoliko koje, ako prekršiš, možeš biti isteran. Tu ti ni ja ne bih mogla pomoći. Ne znači ne. To nije predmet pregovora. Dakle, pod jedan – bez golotinje ili seksualnih aktivnosti na severnoj strani kompleksa. Tamo su deca.“
Zbunjen, Milan je klimnuo glavom. Baka je nastavila: „Poštujemo međusobno imovinu. Ako nije tvoje, nemoj se petljati s tim. Ponašaj se prema drugima onako kako bi želeo da se prema tebi postupa. Ljubaznost mnogo znači. Svađa je strogo, ali strogo zabranjena. Ako imaš spor sa nekim koji vas dvoje ne možete rešiti – potraži starijeg da posreduje. Ako si bolestan, drži se podalje od ljudi.“ Baka je zastala i zamislila se. „Ružo, ima li još nešto? Godine čine svoje pa zaboravim.“
„Nemoj da osuđuješ druge“, rekla je Ruža.
„Tako je! To te neće izbaciti, ali je veoma važno. Svi smo različiti. Ja radim stvari drugačije od nekih drugih, a oni rade drugačije od mene. To ne čini nikoga od nas boljim ili lošijim. Poštuj pravo drugih ljudi da budu i misle za sebe. Imaš li pitanja?“ upitala je Hana.
„Ne“, tiho je odgovorio.
„Ruža je pristala da ti pokaže okolinu. Uskoro imam zakazan sastanak, pa moram da ostanem ovde.“ Ruža je ustala, a Milan je brzo krenuo za njom.
„Hana mi je rekla da si veoma stidljiv. Naši ogrtači imaju kapuljače koje možeš navući. Kada je kapuljača podignuta, to je signal drugima da želiš da te ostave na miru. Hajde da da stavimo kapuljače dok se malo ne opustiš“, savetovala je Ruža, stavljajući kapuljaču preko glave. Milan je takođe podigao svoju. Ruža ga je uzela za ruku i izvela iz kuće.
„Počećemo na severnoj strani, dečjem delu. Sa podignutim kapuljačama, odrasli koje vidimo će se prema nama ponašati kao da smo nevidljivi. Deca, ne baš. Možda će prići i pozdraviti nas. Inače, ovde ima puno grljenja i ljubljenja. Nemoj da te to zbuni. Takođe, deca vole strance jer im je zanimljivo da vide nekog novog, zato budi spreman. Slobodno postavljaj pitanja“, rekla je.
„U redu.“
„Znaš da ne koristimo novac?“
„Da, rekla mi je mama.“
„Mi trgujemo robom i uslugama. Hana, na primer, je isceliteljka. Olivera je pevačica. Ona deli svoje pesme, a mi joj zauzvrat dajemo robu. Neki ljudi su uzgajivači. Neki su graditelji. Shvataš poentu?“
„Da. Šta ti radiš?“ upitao je.
„Uglavnom pletem i šijem. Hana mi je danas ponudila isceljenje ako bih ti pokazala okolinu. Svakako bih to uradila, ali je pristojnije prihvatiti ponudu.“
„Jesi li bolesna?“ upitao je Milan.
„Ne. Hanin tretman će biti masaža. Ona je divna u svakom smislu. Njeni dodiri i energija leče.“
„Ali Ružo, ja nemam šta da ponudim.“
„Ohh Milane, svi imamo nešto. Hana je rekla da će te naučiti kako se rade tretmani nežnih masaža lekovitim biljem. Ako sve bude po dogovoru, ja ću biti tvoja prva.“
„Ja ću davati masažu? Ali ja ne znam ništa o tome.“
„Naučićeš.“ – osmehnula se crvenokosa. „Ova zgrada je naša škola. Mnogi u zajednici su diplomirali. Ovde ne predajemo tehnologiju, tako da ako neko planira da ide na fakultet, provodi šest meseci do godinu dana sa tutorom za tehničke stvari. Upravo sam to završila i idem na fakultet na jesen.“
„Šta ćeš studirati?“
„Pedagogiju. Želim da se vratim ovde i predajem deci.“
„Ružoo!!“ – čuo se dečiji glas i odjednom su bili okruženi decom od pet do deset godina. Bilo je mnogo zagrljaja.
„Ljudi, ovo je moj prijatelj Milan. Možete li i njega učiniti dobrodošlim?“
Bio je okružen decom i uživao je u pažnji. Deca su bila nasmejana i vesela. Milan je imao problema sa odraslima, ali sa klincima se snalazio. Posle nekoliko minuta druženja i ispitivanja, deca su ih ostavila.
„Čitava naša zajednica je zasnovana na međusobnom poštovanju.“
„Naravno.“
Krenuli su ka jugu i prošli kroz stambeno naselje. „Samo nekoliko ljudi žive sami.“
„Ti?“
„Živim sa još tri devojke. Imamo jednu veliku otvorenu sobu i kupatilo. Ima nekoliko parova, nekoliko porodica. Grejemo se i kuvamo pomoću peći na drva.“
„Klima uređaj leti?“ upitao je.
„Mi je ne koristimo. Ovde uživamo u prirodi, muzici i smehu.“ Nasmejala se. „Osim Slađane.“
„Ko je Slađana?“
„Moja drugarica. Ona postaje stvarno glasna kada vodi seks.“
Milan se nasmejao i zarumenio. Na južnoj strani stambenog naselja, pružao se pogled preko doline. Male baštenske parcele bile su svuda sa ljudima koji su radili u njima. Većina je nosila ogrtače, ali nekoliko njih je bilo golo. Ruža je videla Milanovo iznenađenje.
„Opusti se. To su samo tela. Svi ih imamo, zar ne?“
„ja dolazim iz grada, nikada nisam video gole ljude u javnosti.“
„Ovo je naš dom. Privatan je. Kada odemo u javnost, nosimo običnu odeću.“
„Zašto ogrtači, a ne obična odeća?“, upita Milan.
„Pre nego što sam došla ovde u ovaj Raj, išla sam u javnu školu. Ljudi su bili kategorisani i ocenjivani po načinu na koji su bili obučeni. Bogati-siromašni. Moderni-opušteni. Popularni-štreberi. Bože, sve što možeš zamisliti. To ih je razdvajalo. Ovde smo svi jednaki. Nema konkurencije za najpopularnijeg, najbogatijeg, najbolje obučenog. Ništa od toga nije važno. To je takođe velika ušteda vremena. Nema gubljenja vremena razmišljajući šta da obučeš.“
„Veoma zanimljivo.“
„Drago mi je da pitaš sva ta pitanja, kako je tvoja baka govorila, mislila sam da si potpuno tih i povučen. Hajde, idemo dalje“, uhvatila ga je za ruku i krenuli su ka istoku.
Kraj 1 dela
