Nedaleko od grada ležao je mali drevni šumarak, u koji su se prolaznici retko usuđivali da zalaze. U stara vremena se smatralo da je dom veštica i vilenjaka. Jelena je znala za šumu, pošto je većinu svog života provela u gradiću u blizini, ali se nije sećala da li je ikada kao devojčica išla dublje od same ivice drveća. Ovo je bila samo mala šuma, i nije baš toliko zanimljiva uprkos starim pričama. U okolini je bilo mnogo drugih sličnih šumica, a bilo ih je i više u prošlosti dok poslednjih godina nisu počeli da grade kuće i puteve.
„Jesi li sigurna da je ovo to mesto bako?“ Marina je pitala. Marina je bila Jelenina unuka, koja je studirala za antropologa. Pročitala je stari članak o drevnom runskom kamenu druida u šumi. Želela je i sama da ga vidi, iako je Jelena insistirala da niko ko je ovde živeo nije čuo za tako nešto u ovoj šumi.
„Da, da. Ovo je to mesto“, odgovorila je Jelena.
„Ovo je čudna šuma“, rekla je Marina. Osvrtala se okolo tako energično da joj je upletena duga kosa vijorila s jedne na drugu stranu.
Jelena je zvadila nekoliko grančica iz sopstvene kose, koja je bila poprilično seda i čupava od vetra. „Ovde je veoma tiho.“ – reče baka.
„Novi autoput koji su izgradili mora da je učinio ovo mesto nepristupačnim za životinje.“ Marina je zvučala nesigurno. Ona ipak nije bila biolog, ali nije videla niti čula nijednu pticu, iako su sigurno mogle da dolete ovamo uprkos putu. Možda ih je buka saobraćaja zaista udaljila odavde.
Jelena je objasnila: „U svakom slučaju, kao što sam rekla, ovaj šumarak zapravo i nije toliko velik. Ako je taj tvoj kamen tako impresivan kao što se u tom članku tvrdi, ljudi bi sigurno znali za njega.“
„Možda…“ Marina je razmišljala i odlutala dalje napred.
„Gde si uopšte čitala o tome?“
„U jednoj knjizi. To je bila zbirka studija o druidima i legendama vezanim za njih.“ Marina je oduvek bila knjiški moljac.
Jelena, njena baka, se pitala da li je izlazila sa nekim čak i nakon što je otišla na fakultet, ali onda je na studijama upoznala Darka i ubrzo su se verili. Takva sreća ispunila je Jelenino srce toplinom. Šuma je čudno delovala kao da je mnogo veća nego što je izgledala spolja. Jelena se setila da su videle veliki obris šumovitog područja kada su šetale ka šumi, ali sada kada su bile u njoj, ivice šume nisu bile nigde na vidiku. Drveće je moralo biti stvarno gusto da bi stvorilo taj efekat.
Marina je našla puteljak i počela da ga prati. Možda su ljudi ipak ovde šetkali, a zašto i ne bi? Ovo je praktično bio prirodni park odmah izvan granica grada. Jelena je upravo htela da istakne da mitski kamen sigurno neće biti blizu utabane staze, kada je Marina povikala ispred. „Vau, dođi da vidiš ovo!“
Jelena je shvatila da ne vidi svoju unuku pa je pratila glas i našla lep otvoren proplanak. Bio je blizu staze, ali se ipak teško primećivao zbog gustine drveća. Jarka sunčeva svetlost je sijala kroz lišće odozgo, a pored proplanka je bilo malo jezerce. „Ovde je tako lepo…“ Jelena je uzdahnula naglas. Činilo se da se Marina slaže. Marina je kleknula pored vode i proučavala svoje lepo blago pegavo lice u odrazu.
Okrenula je glavu i obratila se baki: „U članku se zvao druid-kamen, ali to je bio stari tekst. O druidima se ne zna mnogo. Stounhendž, na primer, nema nikakve veze sa njima, za razliku od onoga šta ljudi misle. Stariji je od cele druidske religije. Ko zna šta bi ovaj kamen zapravo mogao biti? Želim da ga nađem i proučavam.“
„Naravno, ali ako uspemo da ga pronađemo“, rekla je Jelena. Bila je sigurna da kamen nije ni postojao i da je priča koju je Marina pročitala bila fikcija. Ali se divno zabavljala jer je bio lep dan za šetnju sa unukom.
„Druidi ili ne, moraš se složiti da ove šume izgledaju nekako čudno“, rekla je Marina, ponovo gledajući u lepotu tamne vode jezerceta.
Jelena se kretala pored nje. „Pa, ovo jezerce izgleda iznenađujuće duboko. Ne vidim dno iako je tako malo.“
„Da, primetila sam to.“ Marina je pružila ruku i otpila gutljaj vode iz jezera. „Hmm… ima čudan ukus“, rekla je. Jelena je odmahnula glavom. Marina je oduvek bila tako radoznala.
„Verovatno ima treseta ili blata u vodi, a grad nije daleko, ko zna šta bi još moglo da ima u njemu. Ne možemo da znamo koliko je čisto. Mislim da ne bi trebalo da piješ tu vodu.“
Marina je slegnula ramenima i rekla: „Žedna sam. To me ne može ubiti, inače bi ubilo i ove biljke.“ Popila je još par gutljaja tamne vode. Zatim je sela na stenu pored i izula cipele. „Ovo mesto je veoma mirno. Želim da se malo opustim.“
„To je dobra ideja“, složila se Jelena. I ona je izula cipele. Trava je bila meka na njenim stopalima. Duboko je udahnula i pogledala u sunčano nebo koje se videlo između krošnji drveća. Tada je Jelena osetila kako joj Marina dodiruje rame. Devojka ju je gledala svetlucavim zelenim očima i rekla: „Bako, jesam li ti ikada rekla da si mi najdraža osoba na celom svetu?“
Jelena se nasmešila. „O jesi itekako, kada si bila mala.“ Okrenula se da ponovo pogleda krajolik, ali unuka ju je nežno dodirnula za ruku i rekla: „Bako, mogu li da pokušam jednu stvar, vrlo brzo? Za mene je veoma važno.“
Jelena je prepoznala ozbiljan ton u glasu svoje unuke. Pogledala je devojku u oči i odgovorila: „Naravno, Marina. Znaš da sam te uvek podržavala. O čemu se radi?“ 
Marina je nervozno ugrizla usnu i rekla: „O ovome.“ Zatim je poljubila svoju baku, na njeno veliko iznenađenje. Prvi poljubac je bio samo prijateljski. To je samo po sebi bilo dovoljno neobično, ali na drugom je Jelena osetila kako unukin jezik klizi u njena usta i igra se sa njenim. Osećaj je bio bizaran, ali Marinin jezik je bio energičan. Jelena je ubrzo otkrila da njen sopstveni jezik reaguje na jezik njene unuke, prvo polako, a zatim sa više entuzijazma.
Kada su prekinule poljubac i zagrlile se, Jelena je šapnula unuci na uho: „Mora da je bilo nešto čudno u toj vodi Marina.“
Marina je uzvratila isto tako nečujno: „Možda… Ali ovo je tako dobro. Zar ne bako? A ti nisi ni pila iz jezera.“
„Pa, to je tačno, ali ovo je… veoma neobično.“
Jelena je nervozno progutala pljuvačku i malo se povukla, ali su joj ruke i dalje ležale na ramenima svoje mlade unuke. Marina se ugrizla za usnu i pogledala Jelenu u oči. „Hajde bako. Ovde je lepo, mirno i bezbedno. Za ovo niko neće saznati. Hajde da se skinemo.“ Ruke su joj se pomerile ispod staričinog džempera i polako počele da ga navlače preko glave. Jelena nije odbila ruke svoje unuke. Umesto toga, podigla je ruke kako bi devojka lakše skinula njen džemper.
Jelenin grudnjak nije bio baš lep i moderan, ali bio je čvrst da pruži podršku njenim opuštenim grudima. Činilo se da Marina ipak uživa i voli da ga gleda. Počela je da otkopčava sopstvenu košulju i rekla: „Skini grudnjak bako.“
Jelena je posegnula iza leđa i to učinila. Bez oslonca, njene grudi spustile su se niže. Marinin grudnjak bio je čipkast i zavodljiv, spreman za Darka, a ne za svoju baku. Nakon što je skinula košulju, ponovo je poljubila baku u usta, a istovremeno je osetila kako joj bakine ruke otvaraju kopče grudnjaka iza leđa. Marinine ruke su se pomerile nadole i počele da skidaju bakine pantalone.
Zelene oči devojčice gledale su između butina njene starije bake. Pošto su polako skinule svu svoju odeću, legle su na meku i prijatnu travu. Zatim su se još jednom nežno poljubile. Ubrzo je Marina počela da se spušta, ljubeći bakinu kožu i njene opuštene grudi. „Otvori noge bako“, tiho je prošaputala unuka.
Jelena je raširila butine dok je gledala kako se unukino lice pomera između njih. Njena vagina je bila dlakava i širom otvorena. Marina se sagnula i nežno je poljubila. Bilo je sasvim drugačije od ljubljenja momaka. Podigla je glavu i prošaputala: „Tako te volim bako.“ Zatim se sagnula i ponovo je poljubila po sred zrele pičke. 
„Upotrebi svoj jezik dušo“, uputila je Jelena svoju unuku.
„Mm-hmm“, odgovorila je Marina, poštujući bakinu naredbu.
Bakina vagina je bila topla i široka. Nos joj se trljao o bakin klitoris, a njene sjajne zelene oči održavale su kontakt sa bakom. Bakina bedra malo su zadrhtala. Marinin energičan i veoma nevaljao jezik izazivao je baku da oseti neke veoma posebne emocije. Marinino usko i lepo dupence pomeralo se pokretima njene glave. Znala je da mora biti strpljiva. Nije imala iskustva u ničemu sličnom.
Marina je znala da će jednostavno morati da nauči kako da prirodno izrazi svoje emocije jezikom. Svaki put kada su se bakine butine ili kukovi pomerili, znala je da je sve bliže uspehu u tome. Kada je Marina osetila da se bakina vagina steže oko njenog jezika, ispustila je seksi zvuk. Kada su bakina bedra počela da drhte, malo je podigla glavu kako bi mogla da gleda svoju punuku u oči dok je duboko uzdahnula: „Nemoj sada stati Marina…“
Bka je sada bila jebana jezikom svoje unuke. Njihovi pogledi su bili spojeni kada je baka svršila. Počela je da diše ubrzano, a onda su se udisaji pretvorili u duboke jauke dok su joj bokovi i bedra podrhtavali. Odjednom vrisnula, prekidajući mir šumskog proplanka. Marina je mogla da oseti toplinu bakinog orgazma kako pulsira oko njenog jezika. Nastavila je dalje da je liže, brzo pomerajući jezik unutra i napolje sve dok bakina drhtavica konačno nije prošla i ona je spustila glavu, prekidajući kontakt očima koji su imale sve vreme.
Marina je dala još nekoliko nežnih poljubaca toploj vagini svoje bake, a zatim je spustila glavu na njen stomak, naslonivši nos na grm sede kose na njenom stidnom brežuljku. Maženje sa bakom u naknadnom sjaju njenog dugog i toplog orgazma bilo je nešto najbolje za Marinu. Nije želela ništa više od toga. Dugo su ćutale, sve dok Marina nije rekla: „Trebalo bi da dolazimo ovde češće.“
Jelena je mogla samo da pomiluje njenu kosu i kaže: „Da. Da, trebalo bi.“
Zatim su se još jednom poljubile sa ljubavlju, pa su se mazile, sve dok nije došlo vreme da se obuku. Marina je otišla da popije poslednji gutljaj vode iz jezera. Ona je slegnula ramenima i rekla: „Mislim da u ovome nema ništa posebno.“
„Mislim da su posebne stvari u našim srcima“, rekla je Jelena i pomilovala unuku po guzi pre nego su podelile dug i nežan poslednji poljubac. Već su izašle iz šume i krenule kući, kada je Jelena istakla: „Nismo našle taj tvoj druidski kamen.“
„Da, to je tačno, ali pronašle smo nešto drugo.“, rekla je Marina i nasmešila se. „I veoma mi je dragoceno.“
Jelena je mogla samo da kaže: „Dragocenije od bilo kog kamena…“
Držeći se za ruke, kretale su se ka kući.
KRAJ!
