Ideja se prvi put pojavila na božićnom porodičnom okupljanju. Na televiziji je bilo uobičajeno smeće – ništa osim bljuzgavih filmova i repriza starih humorističkih emisija – pa smo otvorili bocu vina, sedeli i ćaskali o svačemu. Mama i tata ( polu-profesionalni pozorišni glumci) su bili oduševljeni novogodišnjom produkcijom romantične komedije lokalnog amaterskog dramskog društva u kojoj su oni bili glavne zvezde. Radilo se o zrelom paru koji je imao strastvenu aferu i uključivao je, očigledno, raskalašnu scenu u spavaćoj sobi u kojoj su se oboje šepurili u donjem vešu.
Nikola, moj brat, nam je pričao o svom nedavnom unapređenju i kako je zamenio bivšu šeficu ‘arogantnu kučku’. Dala je ostavku i niko u firmi nije mislio da je to loša stvar. Takođe je napomenuo da je tražio kuću da kupi, ali je sve bilo toliko skupo da je bilo teško doći do iole normalne nekretnine.
Rekla sam im da imam isti problem, cena kvadrata je išao iznad 2500 evra, što je za mene bilo nedostižno. Onda je mama došla na zanimljivu ideju: „Zašto vas dvoje ne udružite novce i zajedno kupite kuću? Slažete se odlično, tako da ne bi trebalo da bude problema.“
Nikola je klimao glavom u znak slaganja kada sam ga pogledala. „Šta ti misliš o tome Sanja? Misliš da bismo mogli da živimo zajedno u istoj kući?“
„Što da ne. Mislim da to uopšte nije loša ideja.“
Tako je ostatak večeri prošao u razgovoru o toj temi i odlučivanju o malim detaljima poput toga kako podeliti kućne poslove i troškove. Tata je predložio da pogledamo na internetu, kako bismo stekli ideju šta želimo i koliko će nam para trebati. Nakon što smo razmotrili nekoliko mogućnosti, shvatili smo da će nam čak i udruženim snagama nedostajati nekoliko hiljada.
Ovde su mama i tata uskočili i rekli da će platiti deo za nas. Nakon povrata pdv-a imali bi dodatni novac koji bi iskoristili za nameštaj i sve ostale stvarčice. Naravno, oboje su dobili veliki zagrljaj od mene i Nikole.
Čim su se agenti za nekretnine vratili na posao nakon praznika, Nikola i ja smo ih obišli. Tog dana smo odvojili nekoliko imanja i odlučili da ih pogledamo sledećeg dana. Prvi je bio OK, ali je bio u siromašnom kraju – previše narkomana i sumnjivih tipova – pa smo to odbili i odvezli se do sledećeg.
Malo malo, stara kuća na sprat neupadljive terase i dvorišta. Iako su vlasnici pokušali da je ulepšaju, cela kuća je izgledala loše održavana. I to smo izbrisali sa naše liste. Čim sam ugledala treću kuću ja sam se zaljubila u nju. Prelepa kućica, nekako „romantičnog“ izgleda, iako je to pomalo kliše, ali ima smisla tako je opisati.
Predgrađe, svega 7 kilometara od grada. Dvorište veliko i prostrano sa divnom bašticom. Oboje smo bili prilično uzbuđeni kada smo pritisnuli zvonce na vratima i primio nas je par koji je izgledao u svojim 60-ima. Pokazali su nam kuću potpuno iskreno, bez pokušaja da ‘prodaju’, ako razumete na šta mislim. Svaka soba u koju smo ušli jednostavno mi je oduzimala dah.
Na spratu postojale su dve velike spavaće sobe i jedna manja pozadi. U prizemlju je bila glavna spavaća soba sa predivnim drvenim bračnim krevetom koji mi je odmah zapao za oko. Kada sam ga spomenula, gospođa je rekla da ne mogu da ponesu krevet sa sobom, prevelik za njihovu vikendicu u koju bi se preselili, ali rekla je da bi rado dogovorila cenu sa novim vlasnicima.
„Mnogo lakše nego da ga dam u novine“, rekla je sa žaljenjem, „uostalom, on je živeo sa nama od početka. Iskrena da budem, rado bih prodala većinu nameštaja.“ 
Kao što rekoh, postojala je iznenađujuće velika spavaća soba u zadnjem delu kuće, prelepa, potpuno opremljena, tik pored prostranog kupatila na vrhu stepenica. Dnevna soba u prizemlju je bila velika i udobna. Čak je i kuhinja bila prostrana i uredno sređena, prilično u modernom stilu.
Ponudili su nam šolju čaja pa smo seli za sto. Nikola i ja objašnjavali smo da smo brat i sestra koji žele da zajedno kupe kuću, a oni su nam ispričali svoju priču. Teško odrastanje u zaseoku bez prodavnice, crkve ili kafane, a ni autobuske linije u tom periodu nije bilo. Penzija im kreće za šest meseci i naleteli su na svoju „vikendicu iz snova na Dunavu“ pa im je bila potrebna brza i laka prodaja.
Tražena cena je bila na samom vrhu našeg budžeta – malo više ako bi i nameštaj kupili – ali sigurno sam znala da je to pravo mesto za mene. „Nikola, moramo da razgovaramo.“
„Ostavićemo vas nasamo“, rekao je domaćin i oboje su otišli u kuhinju, zatvorivši vrata za sobom.
„Sanja, vidim koliko ti se sviđa, i ja sam očaran… ali mi ovo jednostavno ne možemo da priuštimo. Sa sve maminom i tatinom pomoći, bili bi knap. A ne možemo da tražimo više od njih. Suočimo se sa činjenicama.“
Praktično su mi suze krenule kada su se domaćini vratili. Nikola je bio u pravu, ali je domaćica to videla na mom licu, prišla je i potapšala me po ruci. „Ne brinite, imamo predlog da vam iznesemo.“ Sela je pored mene, i dalje me držeći za ruku. „Ovako ćemo: moj suprug se penzioniše za šest meseci. Možete se useliti i mesto bi bilo vaše, ali mi bi i dalje bili tu. Ti mi možeš pomoći oko kućnih poslova, ručka i večere. Čim njegova penzija počne, imaćemo dovoljno da se za stalno preselimo na vikendicu, a skinućemo 5 hiljada evra sa cene za vas.“
„Da“, rekli smo Nikola i ja zajedno nakon kratkog upitnog pogleda i međusobnog klimanja glavom. Ostali smo još par sati razgovarajući o aranžmanima. Oni bi očigledno zadržali glavnu spavaću sobu, Nikola bi bio u drugoj, a ja bih spavala u onoj prelepo sobi u prikrajku dok se oni i zvanično ne odsele.
Sve u svemu, a starijim parom je bilo lako slagati se. Sve se brzo rešilo: pitali smo da li mama i tata mogu da vide kuću i ona nas je sve pozvala da sutradan večeramo sa njima. Imali smo prijatan obed, razgovarajući o dogovoru do kojeg smo došli; naši roditelji su odobravali samu kuću i finansijske aranžmane. Tata je rekao da će odmah dovesti svog advokata.
Svi smo se brzo uklopili u zajednički život. Zbog finansijske situacije, Nikola i ja nismo previše izlazili uveče, tako da smo živahno ćaskali sa domaćinima i ponekad igrali karte ili druge društvene igre. Bilo je to posle večeri bridža, kada smo spakovali karte i seli da se opustimo, Nikola je otišao u kuhinju da nam svima napravi čaja.
Tada me je domaćin upitao: „Zašto vas dvoje niste zajedno Sanja?“ – njegovo pitanje izbacilo me je iz sanjarenja.
„Kako to mislite?“
„Ti i Nikola; volite se. Zar ne primećuješ da te njegove oči prate svuda? Baš kao što tvoje prelepe oči prate svaki njegov korak.“
„Niste u pravi… ja …“ počela sam da odgovaram, a zatim sam zastala. Moguće je da ga mnogo gledam. Naravno da ga volim, on je moj brat, ali pričamo o toj ljubavi a ne ljubav kao na način na koji je domaćin implicirao sa suprugom koja je klimala glavom i osmehivala se u znak slaganja.
Ali ta misao, jednom usađena u moj um, počela je da raste i bila sam zapanjena primetivši da je moje telo reagovalo kada se moj brat pojavio iz kuhinje noseći poslužavnik. Bio je, sada sam primetila, veoma zgodan. Zaista je misterija zašto je bio u celibatu, ili je makar meni tako izgledalo jer sa obzirom na njegov izgled – trebalo je da devojke stoje u redu za njim.
„Nešto ste se ućutali?“ – pitao je Nikola.
„Samo smo razgovarali“, rekao je domaćin.
„Pa da čujem.“
„Pa pričali smo o tebi Nikola, i o tome koliko se ti i Sanja volite.“
„Pa naravno da se volimo. Ona je moja sestra.“
„Ha… da da… ima tu još nečega.“ – domaćin je ustao i otišao iza stolice u kojoj je sedela njegova žena. Stavio je ruke na njena ramena: „Sve mi to znamo, ona i ja.“
„Kako to mislite?“ – pitao je Nikola radoznalo. 
„Vidite, ona je moja sestra. Oduvek smo se voleli i proveli smo živote kao srećan bračni par, kao što i jesmo u našim srcima.“ Žena ga je pogledala sa blistavim osmehom na licu i ljubav između njih je bila očigledna. „Poljubi je Nikola. Poljubi je kako nikada nisi. Ne gubi priliku za sreću.“
Kada me je brat poogledao, ostila sam trnce po telu i leptiriće u stomaku. Jedva sam uspevala da sakrijem drhtavicu koja mi je obuzela telo od uzbuđenja. Nikola se vrlo polako nagnuo prema meni, usne su se približile mojima, ali je išao toliko sporo da bi mi dao vremena da se udaljim i sve prekinem.
Ali ja nisam pobegla… dozvolila sam mu pristup i blago poskočila kad su njegove usne okrznule moje. Krenuo je najintimniji poljubac koji sam ikada osetila, moje telo je preuzelo kontrolu i nagnula sam se. Osetila sam kako se njegov jezik uvlači među moje usne i otvara se za invaziju ljubavi.
„Vidite“, rekla je domaćica kad što smo završili poljubac, „to ipak nije bilo tako loše, zar ne? Eehhh deco… vas dvoje ste stvoreni jedno za drugo. Ja ću se postarati za posuđe večeras dete… idite. Imate vi pametnija posla večeras.“
Pokupila je prazne šolje i ona i njen brat otišli su u kuhinju ostavljajući mene i Nikolu same na sofi. Ustali smo i pošli uz stepenice. Na vrhu sam morala da odlučim da li da skrenem desno u njegovu sobu ili da produžim pravo u svoju.
„Nikola“, rekla sam neodlučno, „moram da razmislim o svemu.“
Brat me je nežno zagrlio i na brzinu me poljubio u usta. „Volim te Sanja. Tu sam za tebe.“
Dok sam se uvlačila pod jorgane, razmišljala sam o svemu što se desilo. O posledicama mogućeg života sa bratom… bilo je previše nerazumljivih stvari i sve se dešavalo prebrzo. Zatvorila sam oči i čekala da me san ponese. Međutim, san je bio neuhvatljiv: bacala sam se i okretala, neprestano razmišljajući o Nikolai: ‘šta ako’, ‘trebam li’ i ‘mogu li’?
Oh, volela sam mog Nikolu, oduvek sam ga volela kao brata i ti zajednički poljupci su uznemirili moje telo kao nijedan drugi poljubac ili muškarac: moje telo je bilo gladno za njim, ali moj um se blokirao. Mora da su prošla dva sata nakon što sam osetila potrebu da odem u kupatilo. U ovo doba noći ne bi bilo nikoga pa sam otišla samo u spavaćici. 
Piškila sam, izašla iz toaleta i shvatila da me noge same vode do Nikoline sobe. Tiho sam ušla i stala pred vratima. Kroz prozor je prolazila mesečina koja je osvetljavala pokrivače preko donje polovine bratovog tela koji je bio na leđima i nežno hrkao. Na prstima sam se spustila do jedne strane kreveta, podigla pokrivače tek toliko da se ušuškam do njega. Srce mi je ludo kucalo i poskočilo je kada je hrkanje prestalo uz upitno gunđanje dok je njegova ruka pronašla moje telo.
„Sanja?? Koliko je sati? Otkud ti?“
„Trebaš mi. Samo me drži.“
Okrenula sam mu leđa a on se spojio sa mnom od pozadi, njegova ruka me je obuhvatila oko struka i privila me k sebi. Osećala sam se tako bezbedno u njegovom naručju. „Oduvek sam te želeo Sanja, otkad si postala žena ja… ja te sanjam.“ – priznao je kroz šapat uz moje uho.
„Nikad to nisam primetila. Nisi mi dao nikakav znak.. mada, nije da bih znala kako da reagujem. Još uvek ne znam.“ Stavila sam ruku preko njegove.
„Ja prvi ne bih mogao ništa… Da nije bilo ovo dvoje matoraca, možda nikada ne bih imao hrabrosti da ti kažem kako se osećam. A onda sam krenuo da te poljubim i ti… ti nisi pobegla, naprotiv. Uzvratila si poljubac. Ti si oduvek bila moj san.“
„Nikola… jel je to razlog zašto nisi imao ni jednu ozbiljnu vezu?“
„Da… imao sam snove o tebi i to mi je bilo dovoljno.“
„Ali oduvek si želeo porodicu: ženu i bebe koje ćeš voleti i čuvati. Od malena to govoriš.“
Nikola je nekoliko minuta ćutao. Mogla sam samo da osetim njegovo disanje i dah na vratu. A zatim je prošaptao: „Mogli bismo imati porodicu zajedno.“
Opet smo ćutali neko vreme dok sam razmišljala o ovim priznanjima mog brata, priznanja koja su mi okrenula život naopačke. Nikolina ruka je sada mirno ležala na mom stomaku. Mogla sam da osetim kako mi toplota zagreva kožu kroz spavaćicu i zagreva me iznutra. Moje telo je počelo da reaguje i osetila sam trnce između nogu.
„Samo me drži Nikola… Molim te, samo me drži.“ Sa njegovom rukom koja je mirno odmarala na mom stomaku, utonula sam u san.
KRAJ 1. Dela
[…] OVDE kliknite za Prvi Deo! […]