Brinem, kao i svaka majka. Čak, mislim, više od drugih majki. Preterujem, brate, svesna sam toga, ali šta da radim kad sam takva. Jeste Momčilo moj jedinac, jeste da od treće godine odrasta bez oca ali koliko ima takvih oko nas? Mnogo, brate, znam, pa opet brinem, pratim, kontrolišem, tu sam kad zatreba. Dok je bio mlađi kao da mi je bilo lakše: šta će obući, da li je jeo, napisao domaći, da se nije prehladio. Malo dete mala briga, a moj Momčilo više nije mali!
Završio je srednju školu, sada će na fakultet ( i sama pomisao da odlazi u drugi grad me ubija!), lep je, pametan, visok, ma ne zato što je moj, iskreno pravi maneken, ili košarkaš ili… I to me brine: Momčilo po ceo dan bleji u kompjuter, malo izlazi, retko ko ga pozove telefonom. Mobilni mu služi da sluša muziku!
– Kevo, pusti, kavi drugari, kakvi kafići, učim!- govorio je godinama unazad kad sam ga terala da malo izađe iz kuće, da se opusti, zabavi.
Istina, dok je bio u osnovnoj voleo je da odluta od kuće sa nekim klincima pa posle jurim po kraju i tražim ga, grdim ga što se dugo zadržava van kuće, što se ne javi.
– Kevo, bre, kakav sport, kakva košarka, šta da počinjem u devetnaestoj. Moji vršnjaci već su profesionalci u svojim sportovima…
Ma znam ja to i sama, ali vidim visok je, skoro dva metra, ruke kao krila od vetrenjače. Tačno kada je on hteo tu košarku plašila sam se da se ne povredi, da ne ugane nogu, zglob, bio je sav kao grana. Možda plivanje, da se raskrupnja, nabaci malo mišića. Vodila sam ga na bazen, a voda hladna, beži još da navuče zapaljenje pluća, tuberkulozu…
– Ko me zvao? Koja Marija? Mora da si pogrešila!
Probam da proverim ima li kakvih devojaka, kao telefoniraju, traže ga, džabe. Probam preko drugara, ali i njih nema, tek onaj Stevica, zaluđenik u tehniku i kompjuterske programe uopšte ne kapira šta ga pitam i onaj drugi, nadrndani i prilično tupavi Darko, koji je i dolazio kod mog Momčila da mu ovaj piše domaće i priprema ga za predstojeće časove. Bez njega bi još uvek bio u prvom osnovne! Ni on, somina ne gleda ženske, trabunja nešto o autima, trkama…
Ako Momčilo i izađe iz kuće bacam se u strogi pretres njegovih stvari, tražim, tražim…( Prvo nisam znala šta, a posle sve što može imati veze sa drogom -!- mirišem mu svaku stvarčicu, rekla bih da tu ima nešto, ali stvarno poima nemam kakav miris bi trebali da imaju marihuana i takva govna!) Onda tražim igle, špriceve, papiriće sa telefonskim brojevima dilera, kafića u kojima se okupljaju…
Bože, a da nije peder? Ma daj, ženo, kakav peder, sve i da hoće, kako, ne izlazi, ne dolaze mu, ne zvoni mu telefon. Bar kada bi imao neku curicu, vršnjakinju, da se upoznamo, da svrati malo kod nas (ovolika kućerina!) da joj skuvam kaficu, da proturimo koju, da mi kaže gde izlaze, šta nameravaju dalje, da ja njoj objasnim šta moj Momčilo voli… Uf, zato je i nema što bih se ja natovrzla na nju da je davim, da je ispitujem ko islednik ruskog KGB i još gore, zapovedam ko najodurnija svekrva-veštica!!
Ali brinem uporno genijalno uspešno pronalazeći sve novije i novije razloge za brigu.
Da nije impotentan?! Lako moguće: nema devojku,nije peder, ne zadržava se dugo u kupatilu, noću kad nije za kompjuterom spava mirno, kao beba (kontrolišem, ulazim u sobu), nema onih sumnjivih fleka po čaršavima i posteljini ( znate ono, svojeručno ili u snu…) Mora da je to, nemoguće da onolika momčina ne oseti želju, da se malo ne zaigra bar sam sa sobom… Mislim ako je to to, koliko ja znam, onda se da lečiti, jelte, to mu više dolazi iz glave. Pratim ga kad ode da se tušira, virim kroz ključaonicu i koliko mogu da vidim od onog tupavog mlečnog stakla tuš kabibe – samo se tušira!!
Raspitujem se kod prijateljica koje imaju sinove – ni jedan nije kao Momčilo: landraju, jure za loptom, jedan se opija, drugi je češće u miliciji, na nekim informativnim razgovorima nego kod kuće. Srećom te nije takav, ali me ubija briga – svi imaju devojku, neki i više odjednom!!
Sve više dolazim do zaključka: Momčilo ima problem i on je usko vezan za ljubavni život!!
Mučim se, pripremam teren da započnemo ozbiljan razgovor na tu temu ali nikako da nađem adekvatan povod, smislim dobar početak, spremim stav i ponašanje za svaki mogući Momčilov odgovor. Sutra ću da ga postrojim, ima da mi stoji kao kip i odgovara, kombinujem dok se vraćam iz kupatila istuširana i osvežena po povratku sa pijace. Momčilo je u svojoj sobi, čujem muziku i onda me preseca njegov urlik:
– Hoću pičkeee!!
Sekund kasnije sam u njegovoj sobi, on mrtav hladan bleji u kompjuter i smeje se.
– Šta se dešava, Momo? Kakvi su to urlici, zaboga?!
– Ništa kevo, gledam onaj stari film , “Amarkord” i uvek se smejem na ovu scenu, znaš kad luckasti stric pobegne na drvo i urla, traži žensku. Nisam čuo kad si se vratila, izvini!
– Ma šta izvini! – u meni puče – Sediš tu i urlaš, a meni glava puca od briga.
– Kojih bre briga, kevo. Šta nama fail?
– Kad bih samo znala! Meni ništa, ali sa tobom nije sve ok!!
– Kako, bre, kevo nije? Sve je bogovski. Šta to pričaš, pobogu!?
– Bogovski, bogovski…- rugam mu se oponašajući njegov izgovor – Sediš u kući ceo božiji dan i blejiš u kompjuter, ni druga, ni prijatelja, ni devojke. Jesi li ti normalan, drogiraš li se, jesi li zdrav, mislim fizički?
Momčilo gleda zabezeknuto, zinuo, ogroman u onoj svojoj fotelji, ja raspojasana u široko otvorenom bade mantilu sikćem kao dvoglava aždaja.
– Crkoh brinući koji ti je andrak. Tvoji vršnjaci jure život, jedne juri milicija, drugi ganjaju devojke i provod, treći… Moj Momčilo Umočilo u kući ko u manastiru. Da nećeš da se zamonašiš?
Sikćem i dalje, on bleji i gleda u mene tupo. Malo se smirujem i dolazim sebi, pratim njegov prazan pogled i shvatam da mi je bade mantil potpuno otvoren, da stojim gola pred sinom i galamim, mlatim rukama i sisama. Trgoh se i prikupih krajeve mantila.
– Izvini kevo – čujem ga – mislim , moja greška. Nisam o tome nikad razmišljao. Kapiram, ti si još uvek mlada, nemaš još ni četiri banke, priroda je priroda, kapiram. Mislim i nemam ništa protiv, samo nisam o tome razmišljao, na taj način. Kapiram, da i ti imaš neke svoje potrebe, OK, fala bogu, zbog mene samuješ, a ja uporno kod kuće. Izvini, hiljadu puta izvini. Mislim, mogla si da mi kažeš ako neko treba da dođe, mislim prijatelj, kapiram ja to! Izašao bih. Ne stvarno, glupo je da kod ovolike kuće ozbiljna žena ide, ono, u motel i tako…
Sad ja slušam i ne mogu da verujem šta čujem.
– Ne Momo, srećo, nisi me razumeo. Nisam zbog toga mislila.
– Kevo, kapiram, ne moraš da crveniš i da se pravdaš. To je normalno. Snimio sam ja, kad se utegneš i doteraš, ma prava riba. Ove sa TV ti nisu ni do kolena, ali nikada nisam mislio u tom fazonu. Utripovao sam ono “ moja keva” a zaboravio da si žensko, živo biće, da ti treba pažnja, nežnost, malo intime. Oprosti, kapiram, ovde sam brate ko čir na dupetu, jebiga!!
– Stani! – vrištim – Nemaš ti poima. Ja brinem zbog tebe, to mene muči a ne te tvoje budalaštine. Bre ja na drugog nisam pomislila godinama, kurac mi nije pao na pamet čitavu deceniju!
Ups izlete mi nešto što nije trebalo ( i postadoh svesna činjenice da rekoh suštu istinu!).
– Ti me brineš! Ceo život samo o tebi brinem…
Momčilo ustaje nežno me grli, ja se zarozala, grunule suze, oslonjena na njega cmizdrim i trabunjam:
– Jeste, tako je, samo o tebi brinem. Prestala sam da postojim. Zaboravila sam da sam još živa. Samo Moma pa Moma! Ko da sam jedina majka na svetu, kao da druge nemaju decu. Imaju brate i žive, a ja vegetiram. Ko će mi reći hvala?
Jezik se odvezao, pričam i sve sam sigurnija da pronalazim odgovore na sva moja komplikovana pitanja.
– Oprosti, kevo – šapuće mi Moma i ljubi me po kosi
– Brinem šta ti fail, da nisi peder, da nisi impotentan kad ti se nediže, kad nemaš curu, kad te ni jednom nisam uhvatila da drkaš! O tome brinem, blesa. Imaš li ti uopšte kitu? Znam da si je imao dok sam te kupala, kao balavandera, al ko zna šta se desilo za ovih deset poslednjih godina? Mislim o tvojim zadovoljstvima, gde su , a zaboravila sam na sebe, na svoja zadovoljstva!!
– Oprosti kevo – ponavlja Moma kao papagaj – Nisam, nisam, imam…
– Šta nisam, šta imam, šta mi bulazniš…- polako se stabilizujem, suze prestaju, ljuta sam što su i počele.
– Odgovaram na tvoja pitanja, kevo: nisam peder, nisam impotentan, imam kitu…
– Jeli? Pa kad je imaš zašto ti služi, pizda ti materina?!- opet se nerviram – Diže li ti se, traži li ti se išta osim tog usranog kompjutera?
– Diže mi se!! Zato i sedim po ceo dan!
Sad ga opet ništa ne razumem.
– Tu si po ceo dan, tumaraš kućom i noću, sramota me da ustanem kad mi se digne, da odem do kupatila, videćeš i sve će ti biti jasno. U sobi nesmem banućeš, a nemogu brzo, nakupio sam neki strah još od prvih pokušaja. Kad god sam ga uzeo u ruku ti si odnekud upadala u sobu,nešto zapitkivala, tražila, njušila. Koliko me je samo to mučilo: počnem, on se digo, žulja, otiče i ti upadaš. Krijem ga, stiskam izmedju butina, pokušavam da ostanem normalan. Usavršio sam to, mislim, smrtno ledena faca a kurac ko strela!! I bivalo je sve gore i gore. Dignut stoji satima, drkam na mahove, pa odustajem. Podvučem kukove pod radni sto, učim, surfujem netom, odvraćam misli na nešto drugo ne bi li svršio ili ne bi li mi kurac splasnuo. A on ukrućen ko bandera prkosi. GODINAMA NISAM SVRŠIO!!
– Nisam ni ja, pa šta! – nerviram se – Tebi se bar dizao, meni na pamet nije padao. A krivimo jedno drugo za to!!
– Nećemo više. Sad smo se skapirali. – Moma pokušava da me odobrovolji, smeška se, još mi miluje leđa i ljubi mi čelo
Osećam kako me po stomaku dodiruje nešto debelo, okruglo. Odmičem se od sina i vidim da mu se kurac digao, nategao trenerku domaćinski. Prilika je da sve krene svojim normalnim tokom.
– Dobro Momo. Evo idem da se obučem i odoh u grad. Svratiću kod tetka Jele, ostaću tamo sve do mraka. Sad znaš da neću biti tu, neću te prekidati, Slobodan si i siguran.- pričam mu natenane, a mogla sam jednostavno reći “Idem, slobodno ga drkaj, neću ti smetati.”
– Nemoj kevo, nema potrebe. Mogu ja sad i da ga cimam do jutra, samo će me više boleti i on i muda a ništa se neće promeniti. On se digo, moram sad da sednem, da mislim na bilo šta drugo i čekam da se sam spusti, kad mu se prohte!
Moma pođe da sedne nazad u svoju fotelju i da se podvuče pod radni sto, pred kompjuterom.
– Stani! Okreni se prema meni!
Moma se okrete.
– Skini se. Skidaj se kad ti kažem šta bleneš?!
Moma spusti trenerku i bokserice do kolena. Ugledah potpuno ukrućen, zabreko, modro crven kurac svog sina uperen ka meni. Gledam ga, velik je nema šta, pun, težak i napet ko strela. Prilazim mu i uzimam ga u ruku. Op, zaboravila sam na ovaj osećaj ili mi se čini da mu je kurac iako pun krvi hladan kao led! Počinjem da mu navlačim kožicu. Krut je, drven, lomim ga levo-desno.
– Kevo, džabe se trudiš.
– Ćuti i opusti se!
Drkam ga dok stojimo, umaram se, a on ko stena, kao da drkam dršku od lopate!
– Hajde lezi! – zapovedam i dok on leže na pod, skidam kućni mantil, zajahujem ga i primam u sebe.
– Mmmm kako je gladak- stenjem, stežem ga mišićima moje pičke u koju kita nije ušla odavno, mešam kao da sam u kukove ugradila mikser, sise mi poskakuju, a on i dalje leži kao proštac i blene u mene.
– Šta si zinuo. Jebi!!
– Kevo, šta mi to radiš?!
– Ono što bi ti morao meni! Mrdni se malo, živni. Nema potrebe da više strahuješ. Ni ja da brinem. Sigurni smo jedno i drugo!!
Zagrcnuh se od miline osećajući sinov kurac u sebi. On se pomera, hvata me za sise, za kukove, podiže i nabija, pomažem mu svojim poketima, hrabrim ga. Jebemo se predugo odavno odmakli od početka a strašno daleko od kraja. Mislim ja sam već stigla tamo gde treba, na kraj njegovog kurca i svršila i opet se napalila, ali moj Moma gvozden i dalje!! Odustajem, ustajem sa karine, obilazim oko njega, razmišljam.
Moma nastavlja da ga drka snažno.
– Hoće li?
– Kažem ti, sve je džabe. Stajaće ovako drven koliko te volja. Pašće tek kad se skupim pred kompjuterom i počnem nešto da učim ili bez veze surfujem po netu!!
– E vala neće, nedam!- uporna sam kao mazga i preuzima sve u svoje ruke, i usta. Pušim kao Indijanac, gušim se, razgrćem krajnike, stiskam mu jaja, uvrćem. Sve isto, kameno, čvrsto kurčevito.
– Jebi me!- tražim i on mi ga nabija, podiže mi noge, pumpa hiljadu na sat, svršavam. Okrećem se na kolena, kao kučka on mi ga nabija od pozadi i opet vozi li vozi, muljam dupetom, natičem se i smičem, umirem od zadovoljstva i opet svršavam.
– Kevo umoran sam, sve me boli. Hajde da odustanemo. Možda će sutra biti bolje.!
Šta bolje, mislim se, meni je prelepo, ali žao mi sina. Opet ona dosadna briga, šta da uradim da se mali olakša, da mu pomognem da i on uživa?
Ponovo sam na leđima, ponovo je u meni i jebe kao robot. Navlačim se do kraja, stiskam mu guzove, širim ih i skupljam, šljepkam ih prvo polako pa sve jače i jače. Najzad ga pošteno bijem. Takve batine po svojoj guzi Momčilo nikada nije dobi, čak ni kada je polomio onu vazu od plavog stakla, jeftin poklon koji mi je doneo davno, davno za osmi mart, a koji sam neizmerno volela.
– Svršavaj konjino ili ću te prebiti. Zaslužio si batine kao nikad u životu. Dokle više da brinem o tebi!
– Nemoj kevo, molim te! Evo biću dobar, evo poslušaću te. Nemoj me tući!!
I Momčilo se prosu!! Svršavao je ridajući. Svaki mlaz koji je ubrizgavao u mene kao da me je pržio. Bila sam prepuna njegove sperme. Onda se smiri, drhti i leži na meni, sa kitom koja pulsira i polako omekšava.
Opuštam se i ja polako, izjebana, zadovoljna, raspilavljena…
Cvrc – preseče me neočekivana misao i nova briga: Šta ako mu se više ne digne?
Šta ću kad sam majka, pa brinem?!
