„Šta ćemo da radimo Bojane? U vezi mog muža… u vezi mame…?“ – pitala je Alisa jedno popodne nakon što je provela celo jutro pokušavajući da iscedi svaku kap sperme iz mog tela.
„Smislićemo seko“, rekao sam povukavši usne iz njenog proreza.
„Kako? Moramo razgovarati o tome nekada. Moramo planirati … “
„Kada se on uopšte vraća”?
„Njegova turneja trebalo bi da se završi početkom decembra, trebalo bi da budu kod kuće za Božić. Ali sada svi kažu da će morati da ostanu još šest meseci … nema zamene …. “
„Jadni Džoni“.
„Neću se razvesti od njega. Sigurno ne dok je on tamo.“
„Biće u redu. Danas su me zvali sa mog Faksa.“
„Šta? Odlaziš?“
„I dalje misle da dolazim. Rekao sam im svoj problem … kako je moja sestra bila bolesna … kako moram da se brinem o njoj … da ne mogu doći ove jeseni … da ću polagati prvu godinu ovde. Pitao sam ih bih li mogao da dođem sledeće godine, da li će stipendija i dalje biti dostupna. “
„Iiiii?“
„Bili su dragi. Razumeli su te porodične stvari. Obećali su mi da će me pustiti da pređem sledeće godine, ako moje ocene budu dobre ove godine.“
„Ali šta sad?“
„Živećemo zajedno. Bar dok se tvoj dragi ne vrati kući. U tome nema ništa čudno. Jadan student univerziteta uselio se kod seke. Provešćemo godinu zajedno. U krevetu.“
„A kad se Džoni vrati kući?”
„Razvedeš se od njega … onda se venčamo …“
„Venčamo?“
„Više te ne puštam da odeš Alisa“, obećao sam.
~~~~~
„Da li želiš bebe?“ pitala je dok smo ležali zadihani nakon što sam joj ispljunuo još jedan tovar spermatozoida duboko u matericu.
“Najmanje sedmoro.”
„Moj muž nije bio spreman.“
„Ja jesam.“
„Ona već raste u meni.”
„Ko bre?“
„Tvoja ćerka.“
„Šta lupšaš… Uostalom, prerano je da se zna da si trudna … zašto uopšte misliš da je devojčica?“
„Znam.“
„Hoću da pijem tvoje mleko kada kreneš da lučiš.”
„Ha… budalo… Moraćeš da sačekaš“, zahihotala se dok su mi se usne zakačile za njenu gustu, uspravnu bradavicu. 
~~~~~
Mama je došla nedelju dana ranije pre nego što smo formulisali bilo kakvu strategiju da joj to kažemo.
„Pa“, započela je, dok smo nas troje sedeli večerajući.
„Pa šta mama?“
„Pričajte, šta je problem.“, naredila je, jasno pročitavši naš govor tela.
„Mi smo zaljubljeni.“ – odvali Alisa bez ikakve pripreme
„Dajte ljudi… šta lupate…” – zagledala se u nas i shvatila da se uopšte ne šalimo. “Vi ste… ozbiljni? Koji kurac!? Vi ste brat i sestra. Sranje Alisa, ti si i udata.“
„Razvešću se.. “ – Alisa je skočila do mene i nakon što mi je sela u krilo, rekla je mami: „Trudna sam sa tvojom unukom.“ – mamine oči su se raskolačile kao ping pong loptice.
„Trud…… Daj mi piće, odmah Bojane! Dupli sipaj, požuri“ naredila je mama.
—————-
Godinu dana kasnije, septembar 2006.
„Srećan rođendan tiii, srećan rođendan dan tiiii dragaaa Jeecooo, tebi želiiimoo sviiii“, pevali smo nas troje, svih šest naših očiju usmerenih na najlepšu bebu ikad rođenu dok je ležala nasmejana u zagrljaju svoje majke.
“Predivan bebac“, rekla je mama, a oči su joj sjale od ponosa dok je gledala unuku.
~~~~~
Bilo je mnogo teže nego što smo očekivali. Jednostavno sam se preselio trajno kod sestre prošle jeseni, išao na faks dok je Alisa radila, naša ćerka je srećno rasla u stomaku. Džonijeva turneja je produžena šest meseci od njegovog očekivanog povratka u decembru, tako da je trebao da dođe na mesec dana nakon rođenja.
A onda hladnog, prašnjavog ranog januarskog jutra, u nekom malom gradiću, život mladog inženjera bio je prekinut iznenadnom nesrećom o kojoj nećemo. Svi smo tugovali zbog ovog mladog gubitka…
Osetio sam krivicu zbog Alise i mene, znao sam da je i ona … ali i konačno prepoznao da se za njegovu sudbinu ne može kriviti naša ljubav … naš život je nastavio …
~~~~~
Otprilike mesec dana nakon njegove smrti, mama je jednog popodneva stigla u naš stan, sa kovertom u ruci.
„O čemu se radi?“ Pitala je Alisa dok smo gledali kako mama baca papire iz koverte na trpezarijski sto.
„Alisa ta i ta?“ čitao sam iz starog izvoda iz matične knjige rođenih. „Šta je ovo?“
„Pazite… Tatin neki dalji rođak koji više nije živ“, započela je mama, „e pa on i Magda imali su ćerku, rođena je godinu dana posle tebe Alisa. Umrla je kada je imala mesec dana, nesreća … u svakom slučaju nekako su to zataškali, ni ja nisam znala za to. .. “
„Šta“, gotovo smo vikali oboje, potpuno ne poznavajući za ovaj deo porodične istorije.
„Nikada nije prijavljeno. Pravno je još uvek živa.“ Odjednom sam shvatio o čemu se radi kad je nastavila: „Posetila sam Magdu dole na jugu, preselila se tamo nakon što joj je muž umro.
“Jesi li joj rekla za nas? Pitala je Alisa.
„Samo joj stavila do znanja da će vam zatrebati drugi identitet, novi početak … bila je srećna … Mislim da je čak i odahnula što će neko na neki način nastaviti život njene nesrećno preminule ćerkice.“
„O mama“, zaplakali smo i Alisa i ja dok smo grlili mamu.
Venčali smo se nedelju dana kasnije. Alisa, sada godinu dana mlađa i sa novim srednjim imenom, izgledala je blistavo u jednostavnoj, dugoj beloj haljini kada je prihvatila burmu od svog ponosnog mlađeg brata.
Sad smo kako treba; kako nam je suđeno da budemo … brat i sestra … ljubavnici …. muž i žena … majka i otac … samo normalni ljudi koji pokušavaju da vode dobar život … da podižu svoju porodicu …
KRAJ
