Koliko god da su moji roditelji mislili da su zidovi u našoj kući debeli, nisu bili dovoljno debeli. Ni sam ne znam koliko sam puta ležao u krevetu slušajući mamu i tatu kako se svađaju. Došao sam do te tačke kada me gotovo više nije bilo briga, ali to ne bih mogao reći za svoju mlađu sestru. Kada bi vikanje i dranje počelo, obično je bilo samo pitanje vremena kada će Monika potražiti nešto što će joj odvući pažnju od sve očiglednijih problema naših roditelja.
Većinu vremena ta “smetnja“ sam bio ja, verovatno zato jer sam bio jedina druga osoba u kući. Kao i uvek, čuo sam škripu dasaka ispred svoje sobe, a zatim kratku pauzu. Polako se kvaka na vratima spuštala i vrata su se otvorila dovoljno da Monika zaviri unutra. Činilo se da uvek brine da će me probuditi, ali čak i oguglan na dranje, i dalje nisam mogao da spavam od vike.
„Uđi“, rekao sam.
Monika je pažljivo ušla u sobu, pazeći da ne nagazi na ništa u mraku. Zatvorila je vrata za sobom i prišla mom krevetu. Posegnula sam za noćnom lampom i promašila, pronalazeći prekidač iz drugog pokušaja. Pod svetlošću sijalice mogao sam da razaznam lice svoje sestre dovoljno da vidim da je uznemirena.
„Jebote opet se svađaju“, rekla je.
„Da, svađaju se.“
Monika je uvek bila slatka. Izgledala je kao uplašena klinka koja želi da sve prođe i da bude u redu. Bolelo me je što je bila tako nesigurna u svoj svet a nije mogla ni da se obrati roditeljima jer su bili emotivno odsutni. Najgore od svega je bilo to što nisam mogao ništa da uradim povodom toga osim da pružim makar privremenu iluziju sigurnosti svojoj sestri.
„Zašto jednostavno ne mogu… da prestanu i da sve bude kao nekada?“
„Ne znam. Nisam pametan…“ Napravila je još jedan nesiguran korak prema meni i konačno sam se uspravio, skinuvši pokrivač i odgurnuvši ga u stranu. Znao sam da će želeti da ostane još neko vreme, barem dok se stvari ponovo ne smire. „Sedi“, rekao sam. „Uskoro će biti gotovo.“
„Volela bih da se nikada ne svađaju.“ 
Moj krevet je bio pored zida i dok se Monika penjala na njega, pomerio sam se da bismo oboje mogli da se naslonimo na njega u sedećem položaju. Čim se udobno smestila, povukla je kraj ćebeta i privukla ga oko sebe.
„Sećaš se kada smo bili mali?“, upitala je. „Misliš da su uvek bili ovakvi, a mi jednostavno nismo primetili?“
„Ne bih rekao. Mislim da su se zaista voleli kada smo mi bili deca… mada, ko zna, možda se i dalje vole. Ne znam. Ali stvari se menjaju, mnogo toga se menja.“
„Menja se? Mislim da me to najviše plaši.“ Monika je privukla kolena uz grudi, sklupčavši se. „Jer ako se takve stvari mogu promeniti, onda bi se mogle promeniti i mnoge druge stvari. Možda jednog dana prestanu i mene da vole.“
„Monika…“
„Možda me i ti jednog dana ne budeš voleo.“ Okrenula je glavu prema meni sa neutralnim izrazom lica, ali oči su je odavale. Bila je zaista zabrinuta.
„to se nikada neće dogoditi“, rekao sam, odmahujući glavom sa apsolutnom sigurnošću.
„Zašto to misliš?“, insistirala je. „Ako mama i tata mogu da prestanu da vole jedno drugo, onda.“
„Zaboravljaš da sam morao da odrastem sa tobom i već znam sve najdosadnije stvari o tebi. Da se planiramo mrzeti, već bismo se mrzeli.“
„Ne lupaj, ja nisam dosadna“, rekla je Monika sa blagim osmehom.
„Ako ti tako kažeš – gospođice uzimam tvoje knjige bez pitanja – Monika.“
„Brate ti uvek imaš najbolje stripove i knjige!“ – promrmljala je. „A ti si taj koji uvek pojede onaj brutalan kačkavalj i nikome ne ostaviš.“
„Ali ti se nosiš sa tim, zar ne?“ Klimnula je glavom. „O tome ti pričam, celog života smo živeli zajedno i ako nas takve stvari nisu razdvojile, nikada neće.“
„Ne znam…“ Monika je zaćutala, a ja nisam imao ništa drugo da dodam, pa smo samo sedeli zajedno neko vreme. U tihim minutima koji su usledili, primetio sam da je svađa utihnula. Ako je i moja sestra to shvatila, onda nije ništa rekla.
„Čini se da je ponovo bezbedno“, rekao sam, nagoveštavajući da može da ide, ali je nisam terao napolje.
„Da“, rekla je, ostavljajući utisak da je i ona shvatila. „Da li ti smeta ako ostanem još malo? Samo još nekoliko minuta. Ionako neću moći da zaspem.“
„Ako želiš.“ Bio sam umoran, ali san mi nije bio veliki problem. Pretpostavio sam da je i Monika pospanija nego što je želela da prizna kada se naslonila na moje rame.
„Ostaću samo malo, neću zaspati, ne brini“, rekla je.
***
Veoma brzo smo oboje zaspali. Probudio sam se blago dezorijentisan u pogrbljenom sedećem položaju. Monika je bila sklupčana u mom ćebetu sa glavom u mom krilu kao da je jastuk. Izgledala je srećnije na jutarnjem svetlu. Sve brige ili strahovi koje je imala izbrisani su snom i delovala je mirno. Iskreno sam želeo da se tako oseća sve vreme. Nisam morao odmah da ustanem, iako nisam mogao ni da ostanem tako zauvek, a kretanje bi značilo buđenje. Odlučio sam da joj dam malo vremena da se sama probudi. 
Nemajući ništa bolje da radim, nežno sam joj pomilovao kosu, sređujući je iz noćnog nereda. Nažalost, koliko god da sam bio nežan, dodir je bio dovoljan da uznemiri moju sestru i ona se malo pomerila pre nego što je otvorila jedno oko. „Je li već jutro?“ upitala je.
„Jeste.“
„Mmf, sranje… izvini. Nisam planirala da ostanem ovde celu noć.“
Slegnuo sam ramenima. „U redu je, ne smeta mi.“
Monika se otkotrljala sa mog krila, još uvek umotana u ćebe, ali mi je dozvolila da se pomerim iz položaja koji je postao pomalo neudoban. „Mislim da mi se tvoj krevet više sviđa, znaš“, rekla je.
„Možda dušek?“ predložio sam.
„Da, možda. Mada…“ – zastala je i tiho dodala: „možda zato što si i ti ovde, lepše je nego kad se budim sama.“ Manevrisao sam prema ivici kreveta oko Monike koja je izgledala manje raspoložena da započne svoj dan. „Ustaješ?“ upitala je.
„Da, idem da vidim šta je sa doručkom. Želiš li da ti nešto donesem?“
„Ne, verovatno se neću dugo zadržati. Samo dok se malo razbudim.“
„U redu.“
Moj stomak je počeo ozbiljno da insistira na hrani. Nisam još stigao do kuhinje kada sam shvatio da me je neko pretekao. Slab zvuk i miris nečega što se krčka registrovali su mi se u mozgu neposredno pre nego što sam skrenuo iza ugla i potvrdio svoje sumnje. Mama je stajala pored sudopera sa šoljom kafe u rukama i umornim izrazom lica. Na šporetu su se pekla jaja ali je delovalo da su trebala odavno da se skinu sa vatre ili makar da se okrenu.
„O, dobro jutro“, rekla je mama, delujući iznenađeno mojim izgledom. „Otkud ti ovako rano?“
„Dobro jutro mama.“
„Mislila sam da bi bilo lepo da napravim doručak za tebe i Moniku“, rekla je. „Ali izgleda da sam ipak premorena.“
To što nije ni pomenula tatu mi je mnogo toga reklo. Prilaz se video kroz kuhinjski prozor i kada sam pogledao zaključio sam da njegovog auta nema. Nisam bio siguran da li je otišao sinoć ili rano ujutru. U svakom slučaju, prošlo je mnogo vremena otkako smo svi zajedno doručkovali i to se neće uskoro promeniti.
„Pobrini se da Monika ustane na vreme da jede, u redu?“
„Naravno.“
Iznenada, moja sestra se pojavila,. Još se nije obukla za taj dan i bila je u spavaćici i golih nogu. Odmah se razveselila kada je primetila šta radim. „To je za nas?“
„Mama nam je napravila. Doneo bih ti u krevet.“
„Ma jok, svakako sam se razbudila. Baš sam gladna!“
****
Kada sam se vratio kući te večeri, ništa nije izgledalo drugačije nego kada sam otišao. Tek kada sam zateko Moniku u kuhinji, znao sam da se nešto ipak dogodilo. Na pultu su bile neke otvorene konzerve i tragovi da je večera počela da se sprema, ali je onda ostala nedovršena. Moja sestra je sedela na podu, naslonjena na jedan od ormarića, grleći kolena i prazno gledajući u pod. Izgledala je spremna da zaplače svakog trenutka.
„Šta se dešava?“ 
„Htela sam da napravim večeru ali.. Tata se vratio i on i mama su razgovarali, mislila sam da će možda ostati. Mogli smo svi biti zajedno i večerati. Ali onda je otišao. Ljut. Još nisam videla mamu od tada, sigurno se ponovo zaključala u svoju sobu.“
Stvarno sam gubio strpljenje sa našim roditeljima. Morali su pod hitno to da reše. Da njihovi problemi prestanu da budu naši problemi. Ne bi trebalo stalno da se bavimo ovim, posebno Monika koja to definitivno nije dobro prihvatala. U roku od nekoliko sekundi doneo sam odluku.
„Hajde. Idemo.“ Pružio sam joj ruku da joj pomognem da ustane, a ona ju je prihvatila sa malo oklevanja.
„Gde idemo?“
„Ma bilo gde. Idemo lepo da jedemo, a onda se možda vratimo. Ne znam.“
Monika je blago nagnula glavu dok je ustajala, a zatim slegnula ramenima. „Idemo!“ – rekla je.
Seli smo u moja kola i počeo sam da vozim, ne baš siguran kuda idem. Uglavnom je zurila kroz prozor i nije ništa govorila pšar minuta, a onda sam čuo njen glas: „Sećaš li se onog mesta gde smo ponekad išli kada smo bili mali?“
„Koje?“
„Ono mesto gde su nas mama i tata vodili kada im se nije ništa kuvalo?“
„Auh sećam se… Da li to još uvek postoji?“
„Hajde da saznamo.“
Setio sam se o kom mestu priča, jer je to bio jedini restoran u koji smo išli poluredovno. Bio je to porodični restoran, malo kvalitetniji od brze hrane, ali gde ste mogli da vodite decu i da se ne brinete previše o tome kako da ih obučete i terate da se lepo ponašaju. Prošlo je nekoliko godina otkako sam poslednji put bio tamo. Krenuli smo pogrešnim putem, pa sam morao da se vratim zaobilaznim putem.
Mesto je bilo tačno tamo gde sam ga se sećao, mada sa nekoliko manjih promena od poslednje posete. Raspored stolova je bio drugačiji od onoga što sam zamišljao, a poneki zidni ukrasi nisu bili poznati. Kada smo seli, jedno preko puta drugog u separeu, mogao sam pažljivije da proučim reakciju svoje sestre. Stalno se osvrtala, a usne bi joj se povremeno trzale, pretpostavljao sam da su to bila srećna sećanja na prošlost.
Ubrzo je došla konobarica i dala nam je svakom po meni. Monika je odmah otvorila svoj i pregledala ponudu dok sam ja čekao. „Mogu li da vam ponudim nešto za piće dok se odlučite?“, upitala je konobarica. Uspostavio sam kontakt očima sa Monikom, ali nisam čekao njen odgovor.
„Da, možemo li dobiti dva milkšejka? Jedan čokoladni, jedan od jagode.“ Znao sam da je milkšejk od jagoda uvek bio Monikin omiljeni. 
Oboje smo se osmehnuli. Bilo je nešto u vezi sa tim mestom, nešto u sećanjima kad smo bili sa roditeljima, nešto u lepim uspomenama kada je život bio jednostavniji i mirniji. Čim su stigla pića moja sestra je odmah probno otpila gutljaj kroz slamku i klimnula glavom u znak odobravanja. Odabrali smo burgere i pomfrit jer je to obično bio siguran izbor.
„Znaš, sada kada smo samo nas dvoje ovde, ovo se pomalo oseća kao sastanak“, rekla je Monika. „Mislim, osim što si mi brat, naravno.“
„Da, pretpostavljam da jeste tako. Verovatno i konobarica to misli, i ljudi oko nas. Ali kada bi ovo zaista bio dejt, ne bih te odveo negde gde ima brdo dece koja trčkaraju okolo“, rekao sam, gledajući nametljivo ka porodici par stolova dalje gde su roditelji imali problema da zadrže decu na svojim mestima.
„Ne zezaj, nije tako loše. Osim toga, ja sam izabrala, sećaš se?“
„Sećam se. Imam sreće da je moj sastanak jedna skromna devojka.“
„Ili možda samo imam planove za kasnije i mamim te u lažni osećaj sigurnosti.“
Osmehnuo sam se i prevrnuo očima, podsetila me je koliki je štreber kad izgovara takve reči i rečenice.
Kraj 1 dela
